Američki film - samo uživo
Dve debele rampe, vojnik sa puškom na drvenoj kuli - osmatračnici i betonske barikade jasno su govorili da pšenica koja se pre desetak godina talasala ovom visoravni sela Sojeva, nekada nastanjenog uglavnom Srbima, ovde više neće rasti
Tačno u 11.01 pre podne zadnjeg utorka ovog avgusta vozilo sa registarskim tablicama U. S. Army zaustavilo se ispred kapije jedan - Sever, američke vojne baze „Bondstil“ na Kosmetu. Minut ranije, vozilo je skrenulo desno sa magistralnog puta koji vodi od Uroševca prema Gnjilanu, ostavljajući iza sebe atar sela Bibaj.
Čim smo se zaustavili, bilo mi je jasno jedno:
pšenica koja se pre desetak godina talasala na visoravni sela Sojeva (nekada nastanjenog uglavnom Srbima), na kojoj je kamp podignut, više nikada ovde neće rasti. U prilog tome govorilo je nekoliko činjenica: dve debele crveno-bele rampe i vojnik s puškom na drvenoj kuli osmatračnici na samom ulazu, i betonske barikade, razmeštene oko celog kampa, vidljive još od skretanja sa glavnog puta ka bazi.
No, pre nego sam i kročila u najveću bazu američke vojske, napravljenu na stranoj teritoriji od rata u Vijetnamu, trebalo je proći ozbiljnu kontrolu... Tako, prvo što je od mene zatraženo bio je dokument sa mojim potpisom i potpisom još dva svedoka, kojim američku vladu, ja i moja uža i šira familija, kako i nerođena deca oslobađamo svake odgovornosti ukoliko mi se prilikom posete bilo šta desi. Drugo je bio moj pasoš. Momak na prijavnici umesto njega dao mi je ID karticu za posetioce. Malo kasnije, bilo mi je jasno zašto me tri momka koji su mi tog dana bili domaćini i vodiči kroz kampa, ni na sekundu ne ostavljaju samu. Na kartici je crvenim slovima jasno pisalo da sam posetilac koji ne sme da bude bez pratnje. Usput, ljubazno, ali strogo, objašnjeno mi je i da kartica sve vreme mora da bude vidno istaknuta. A sve ovo, pre nego je i prva rampa bila podignuta. Elem, čim je ona podignuta nađoh se u međuprostoru nalik onom na graničnim prelazima.
A i procedura je bila slična. Doduše, male razlike ima... Recimo, vojnici, moji pratioci morali su da predaju bojevu municiju, ja da prođem „ručni skener“ crnoputog „carinika“, moja torba da bude pretresena, a mobilni telefoni ugašeni i „konfiskovani“, dok ne izađem. A onda se i druga rampa podigla i, konačno, preda mnom puče pogled na najveću vojnu bazu na Balkanu trenutno najjače vojne sile sveta. Da li zbog uniformi, vojnih vozila parkiranih u savršenom redu ili nepreglednih redova drvenih duguljastih kućica, tek prvi utisak mi je bio kao da sam se našla u nekom američkom filmu. Dok smo se brzinom od 25 kilometara na sat (maksimalna brzina kojom u bazi sme da se vozi) „jurili“ ka prvom odredištu - vojničkoj kantini, upozorena sam da ne smem da fotografišem ništa što ima veze sa vojnom tehnikom, ili granicama baze. Doduše, moja očekivanja da ću, kako kročim u bazu naleteti na svu onu tešku vojnu mašineriju, raspala su se kao kula od karata jer sve što sam golim okom uspela da vidim je helikopter sa oznakom crvenog krsta parkiran ispred bolnice. Nizovi već pomenutih drvenih montažnih kućica podsećali su na neko radničko naselje iz Titovog vremena, kada smo išli na radne akcije širom bivše Jugoslavije. No, poređenje mi je, ispostavilo se, bilo sasvim pogrešno.
Prvo što mi je upalo u oči je neka vrsta merača toplote, tačnije tabla sa nekoliko boja, i brojkama od jedan do pet, okačena na terasi menze, s upozorenjem da ako je pokazatelj pet na tabli vojnik treba na svaki sat da popije čašu vode. Nedaleko od nje, sačekala me je i druga tabla, samo mesingana, sa datumom 23. novembar 1999. godine i imenom Bila Klintona, bivšeg predsednika SAD, koga većina Srba pamti po vojnoj akciji „Milosrdni anđeo“ iz iste godine. U menzi odmah s vrata nabasah na ogromnog orla raširenih krila, simbol američke vojske, američku zastavu i uramljen portret Džordža Vašingtona. Redovi vojnika u savršenoj tišini uzimali su svoj obrok, a po slobodnoj proceni u ponudi su tog dana na jelovniku imali oko dvadesetak jela. Katina je blistava, a na jelovniku bi im pozavideli i kuvari iz lanca hotela „Hajat“. Posle obroka put je dalje vodio do crkve, to jest, Severne kapele. Uz put „presreli“ smo još par restorana i prodavnicu - kontejner, rekla bih rezervnih delova za automobile, sa ispisanom porukom; „kupujte američko jer tako podržavate Ameriku“. Negde na pola puta od kantine do crkve, našao se i sanduk sa maketama raznih vrsta nagaznih mina. Upozorenje za vojnike.
Crkva, uostalom kao i sve u Bondstilu, takođe je podignuta od dasaka, to jest, montažna je. Kako nam je rečeno, u njoj sve religije obavljaju službu. Na samom ulazi s leve strane, odmah ispod američke zastave, nalazi se i mala kapelica na čijem zidu je okačen pravoslavni krst između dve pravoslavne ikone. Ipak, ostatak opreme nije svojstven pravoslavlju, pa mi je ostalo nejasno šta sam u stvari videla. Na platou ispred ulaza u kapelu na kamenu od crnog mermera uklesano je, pretpostavljam, ime kapele, a bukvalan prevod bi bio: „Kapela čuvara mira“. Odmah ispod imena upisan je i slogan ili krilatica američkih vojnih trupa: „Pro deo et patria“, što bi značilo „za boga i domovinu“. Sam kamen - spomenik postavljen je u „mapu“ Kosova. Prema objašnjenju ime kapele i mapa Kosova je simbol njihovog prisustva na Kosmetu...
Ostale teme
