[Sektor2]

Brat sa tribine pise sledece:


Ja huligan?


Šta da vam kažem. Neko skuplja značke, neko se bavi folklorom, neko je pčelar. Svako ima neki svoj hobi, neku svoju "strast", svoju "drogu". Moja droga je Crvena Zvezda, navijanje za Crvenu zvezdu. Nemojte od ovog teksta da očekujete neke pikanterije i opise raznih događaja, eksplicitnih zezanja i nedoličnog ponašanja, to nije tema ove priče, ovde je tema put jednog navijača, moj put. U ostalom, i sami vrlo dobro znate da je mudrije neke stvari prećutati.

Imam blizu 40 godina a na severnoj tribini Marakane sam već 25 godina i nemam nameru da se odatle pomerim. Nikad! Za moju ljubav prema Zvezdi je (valjda) zaslužan moj otac. Još kao klinca me je vodio da gledam Zvezdu sa zapada. Sećanja mi dopiru i do Duleta Savića, Pižona. Šestića. Sećam se kako me je ćale gurao ispred sebe pri ulasku na tribinu da me prošvercuje i da uštedimo jednu kartu. Bilo je divno, zelena trava, mnogo sveta a na terenu moja ZVEZDA daje gol! te slike iz detinjstva nikada neću zaboraviti.Jer kao što kaže jedna navijačka pesma:

"Gol, sve bih dao ja za gol

prvu ljubav, detinjstvo

Zvezdo, daj gol"

I onda nastaje preokret u mojoj glavi. 1983. godina. Na marakanu dolazi Verona. ja klinac, donesem odluku, bežim iz škole i pravac SEVER. Kada sam prošao kroz kapiju severne tribine bilo mi je jasno, ja odavde više ne odlazim, došao sam kući. Od Verone smo izgubili ali ja sam bio ushićen. Kući sam umalo dobio batine, ceo skandal je izbio ali bio sam dovoljno jak i sve sam izdržao i već posle 4 dana sam opet bio na stadionu. Utakmice su se rađale kao na traci, na stadionu sam upoznao dosta svojih vrsnjaka i vremenom smo prihvaćeni od starijih vođa kao deo inventara. Vremenom smo se svi međusobno okumili. Polako počinjemo da idemo i na gostovanja prvo u Beogradu a zatim i diljem SFRJ. 1985. U Splitu doživljavam svoje "vatreno krštenje" - prva navijačka tuča. Vozom iz Beograda je krenulo nas dvestotinjak ali se u Kninu voz puni do granice pucanja. Na železničkoj stanici Split policija nas trpa u gradske autobuse i vozi ka Poljudu ali u jednom trenutku navijači Hajduka nas zasipaju kišom kamenica. Nastaje ludnica. Nekoliko stotina navijača zvezde (i ja među njima)iskače kroz polupane prozore i kreće obračun. Na sve strane haos. Manje grupe ljudi se mlate po celom Splitu. ne znam kako ali na kraju stižem na Poljud. Po završetku masa policije nas sprovodi do stanice i trpa u voz i 'ajde nazad, u Beograd. Dobro je nisam povređen, samo mala čvoruga. Gostovanja se ređaju, više niko ih i ne broji. Uglavnom je bilo mirno, opušteno zezanje ali bilo je i situacija kada je bilo čupavo. Svako gostovanje u Vinkovcima, Sarajevu, Osijeku i Splitu je bio mali rat. Imali smo utisak da nas je ceo grad dočekivao da se obračuna sa nama. Mlatili smo i bili smo mlaćeni. Nazivali su nas Vlasima, psima, prljavim Srbima. Ni mi nismo ostajali dužni. U Zagrebu je sve bilo (za nas) dobro. Išli smo kao na izlet. Bili smo gazde. Mnogo jaki i mnogo ludi. I bežali su od nas. Vrlo je interesantno to da policiju uopšte nije zanimalo to šta radimo. Pazili su samo da neko ne pljuje po državi i Titi.

Ne mogu reći da je moja okolina baš blagonaklono gledala na moju navijačku karijeru ali nisam im davao nikakvog povoda da me sprečavaju da radim to što radim. Osnovna škola-vukovac. Gimnazija - vukovac. Aktivno bavljenjem vaterpolom - kadetska reprenzetacija SR Srbije. Nikada probelm sa zakonom, nikada osuđivan niti krivično gonjen, droga ni u mislima, čak ni ne pušim. Kasnije medicinski fakultet, specijalizacija, titula Dr. Čovek za primer, svaka majka da me poželi za zeta.

Da se vratim na temu, terao sam po svome, živeo sam za stadion i Zvezdu. 1986. sa starijim navijačima osnivamo navijačku grupu Red Devils koja će sa Ultras-ima i kasnije osnovanim Zulu Warriors-ima predstavljati pravu navijačku avangardu na prostorima bivše SFRJ. Bili smo neka vrsta kaznene ekspedicije. Svi smo bili zavisnici o adrenalinu i SFRJ nam je postala tesna. 1988. godine prvo međunarodno gostovanje, Milan, stadion San Siro. Bilo nas je oko 1000 sa sve bubnjevima, bakljama i transparentima. Tog dana smo se pošteno predstavili Evropi. 1989 godina . Božić. Veliki navijački sastanak sa jednom tačkom dnevnog reda, ujedinjenje svih navijačkih grupa. Rođene su Delije. najorganizovanija naviijačka grupa na balkanu a vrlo verovatno i u Evropi. Te sezone ostvarujemo tri velika međunarodna gostovanja. Viljnus, Keln i za mene najcrnje gostovanje Istambul. Tu sam doživeo jedinu pravu navijačku povredu. Neki blesavi turski navijač me je ispred stadiona nožem ubo u zadnjicu.Niti je bila tuča, niti bilo šta što je moglo da ga isprovocira, jednostavno čin običnog ludaka. Nije bilo strašno, što kaže naš narod " na psu rana..." Bilo pa prošlo.

Negde u to vreme na stadione u bišoj zemlji na velika vrata ulazi nacionalizam. Gostovanja u Hrvatskoj više ne liče na sportska gostovanja. Ni mi ne ostajemo dužni kada nam dolaze u "goste". Svanuo je i famozni 13. maj 1990.Zagreb. Stižemo u Zagreb veče pre utakmice. Vođe su smislile diverziju. Naši klinci (više nisam klinac, već imam debeo staž na stadionu) skidaju sa parkiranih automobila u okolini železničke stanice zagrebačke registarske tablice i kače prethodno pripremljene Beogradske table. Mislim da ne moram da vam pričam šta su domaći navijači uradili sa tim kolima kada su ih primetili. Ostatak događaja sa maksimira siguran sam da znate.

Sezona 1990.-1991.- je najsjajnija sezona u istoriji srpskog fudbala Grasshopers, Rangers, zezamo se i u Beogradu i na strani, Četvrtfinale Dinamo Drezden, Laganica. U Beogradu smo ih odrali. Zvezda ih je samlela a mi na tribinama pravimo karneval. Naravno odlazak na revanš u Drezden a tamo prava noćna mora. Nemačka se ujedinila a navijači Dinama se oslobođeni od komunizma i setili se svoje naci prošlosti. ceo grad nas je proganjao. Gde god da se okreneš lete flaše, kamenje. Situacija je ličila na legandarni film Walter Hill-a The Warriors. Nadali smo se da ćemo se spasiti bede kada uđemo na stadion. Prevarili smo se. Na kraju prekid utakmice. Zvezda u polufinalu kupa šampiona. Opet smo pobedili. i na terenu i na tribinama. Zvuči gotovo neverovatno ali niko od nas nije iole ozbiljnije povređen. Delije postaju najjače u Evropi. Više niko nam se ne suprotstavlja. Mnogo smo jaki, organizovani i ludi. Polufinale u Minhenu. Na ulasku u Nemačku policija nam deli uputstva za ponašanje, vrlo dobro znaju, stigla je kaznena ekspedicija. U centru Minhena se čije samo srpski jezik. Raspoloženje je na nivou, zazanje, nema incidenata, Kobasice i pivo. I pivo. I pivo. U nekoj radnjici hvatamo dvojcu šanera iz Ljiga kako pokušavaju da orobe radnju. Hvatamo ih i predajemo policiji. Ne dolazi u obzir da nas bilo ko kompromituje. Mi smo navijači, nismo lopovi. Pobedismo Bajern 2:1. Za dve nedelje revanš na krcatoj marakani. I bog nam posla Augentalera. Auto gol kakav svet još nije video. Zvezda u finalu. Upadamo na teren. svako grabi nešto za uspomenu. I dan danas ispod ikone Svetog Nikole držim parče mreže sa Zvezdinog gola. Celu noć slavimo. Teku reke piva. Ludnica. I onda scena koju ću pamtiti do kraja života. Ulazim u kuću oko 3 ujutro a moj ćale stoji ispred televizora kao kip i plače. Zagrlio me je i rekao "sine, ovo čekam ceo svoj život". To je bio prvi i poslednji put da sam video oca da plače.

I kao šlag na torti Bari. 29.05.1991. Finale protiv Olimpika. Krećemo dan ranije. noćimo u nekom selu u blizini Venecije. Okrenuli smo selo naglavačke. zezali smo se do besveseti a nije bilo ni jednog incidenta. Karabinjeri nas prate u stopu i krste se. Nas 250 goli kao od majke rođeni marširamo po selu i pevamo. I pijemo pivo. Ujutro krećemo ka Bariju i na auto putu se u više navrata sukobljavamo sa navijačima olimpika. Ništa strašno, sportski. I onda stadion Sveti Nikola. Naša tribina u transu. Koreografija vrhunska. Utakmica tvrda, dosadana. penali. Pančev prilazi lopti u petoj seriji. Vidi mu se strah u očima, šutira traljavo i ipak GOOOOOL!!!! Zvezda je prvak Evrope. Plačem kao kiša, izgubio sam glas, osećaj kao 1000 orgazama u isto vreme. Ne mogu vam opisati taj osećaj, ne postoje dovoljno jake reči. Ušli smo u istoriju.

Na žalost rat počinje. Zemlja se raspada. Mnoge starije vođe slede Arkana i kreću u rat. Mnogi se nisu vratili. I dan danas na severu stoji spomen ploča.

Delijama koji su živote dali

u otadžbinskim ratovima '91-'92

i svim preminulima koji

su živeli za naše pobede

Tribina ostaje u amanet nama, uslovno rečeno mlađima. Sledi legendarno gostovanje u Mančesteru septembra 1991. Nas 70 autobusom 6 dana tamo i nazad. Kada su videli da smo došli mislili su da pred sobom imaju aveti. 70 ludaka je došlo iz zemlje koja je u ratu. (Tih dana je pao Vukovar) da bodri svoj tim. Prešli smo preko mađarske, Austrije, Nemačke, Holandije zatim feribot pa London i na kraju Mančester. i odmah posle utakmice istim putem nazad. Odlazimo (o trošku kluba) i u Japan. Fenomenalno, Zezanje, kosooke lepotice i titula prvaka sveta.

Rat u zemlji se nastavlja. Kvalitet fudbala u zemlju drastično opada ali mi regularno idemo na sve utakmice i sva gostovanja u Evropi. Segedin, Đenova, Atina. Kao domaćini zbog sankcija protiv Sampdorije igramo u Sofiji. Još jednom dokazujemo svoju neuništivost. U Sofiju nas je došlo preko 20.000. Grad je prevrnut naopačke. Navijački rat se vodi po sporednim ulicama. Do podneva u širem centru Sofije je nemoguće kupiti limenku piva. Naviječima Sampdorije totalno dezorijentisana policija zabranjuje izlazak iz hotela. I onda pada mrak. Sankcije. Na stadion se useljava politika a mi, Delije postajemo verovatno najglasniji antikomunistički, anti miloševićevski deo društva. Rat sa Miloševićevom policijom je postao način života na tribini, bijemo se, vređamo, hapse nas. Zbog nedostatka međunarodnih utakmica akcenat navijačkog života stavljen je na večiti derbi gde uprkos katastrofalnoj ekonomskoj situaciji konstantno uspevamo da napravimo spektakularne koreografije i na taj način održavamo neuništivi duh severa. Gostovanja su nam sada Kikinda, Pljevlja, Podgorica, Kula. Da bi Evropi pokazali da smi dalje živi i žilavi maja 1994. odlazimo u Atinu na finale lige šampiona između Milana i Barselone. Teško je opisati izbezumljena lica italijanskih, španskih i grčkih navijača kada su na trgu Omonija ugledali 50 Delija Sa sve bakljama, pesmom i transparentima. Na stadionu smo bili zajedno sa našim starim prijateljima navijačima Olimpijakosa. Odužili smo im se za gostoprimstvo već novembra 1994. na Marakani kada smo zajedno navijali na našoj tribini za vreme prijateljske utakmice između Zvezde i Olimpijakosa.tada su pale i sportske sankcije. snalazimo se za vize i ponovo putujemo na gostovanja Nojšatel, Kajzerslautern, Barselona. na aerodromu u barseloni se žestoko sukobljavamo sa španskom policijom i ceo aerodrom je 2 sata blokiran. Na severu je tih dana prvi put istaknut transparent "Zvezda je život - ostalo su sitnice" Navijački pokret je opet živnuo. Tribina je sve punija a stasali su i neki novi, mnogo ludi klinci.1996. i 1997. su obeleženi masovnim protestima protiv režima a naš slogan "ajmo, ajde svi u napad" postaje zaštitni znak borbe protiv Miloševića.

U to vreme pokrenuto je i pitanje navijanja za Jugoslaviju. naš stav je bio oličen u sloganu Zvezda, Srbija, Nikad Jugoslavija. Nismo hteli da navijamo uz pogrešno složenu trobojku i Hej Sloveni. Kod kuće fudbal loš i mi živimo za gostovanja. ređaju se Helsinki, Ekeren, Poti, Volgograd. Krajem 1997 se ženim. Posle opštine i crkvenog venčanja, svadbenu žurku pravim na SEVERU Marakane (to nije moja originalna ideja, jedan drugar je i celu ceremoniju venčanja sa sve matičarem napravio na severu) . Rodbina u šoku a ja i moja supruga treamo po mome. Na kraju je ispalo opasno zezanje koje se i dan danas prepričava. 1998. rađa mi se i sin-naslednik koga sa samo 90 dana prvi put donosim na sever i to pravo sa aerodroma pošto je rođen u inostranstvu. Na tribinama sam i dalje deo inventara, ne propušta se ni jedna utakmica, I dalje se putuje širom Evrope. Mec. Bukurešt, našto kasnije (posle bombardovanja) Sofija, Početak 2000. godine je bio više nego sumoran. Grobarima nismo želeli da oprostimo ubistvo našeg druga Ace Radovića. Jedino osveženje je predstavljalo osnivanje grupe Belgrade Boys koja je počela da postavlja nove standarde navijanja. Meni se rađa i ćerka. Naravno, i ona je vrlo brzo na mojim rukama stigla na Marakanu. Dolazi i legendarna utakmica sa Torpedom kada posle skandiranja "Spasi Srbiju i ubij se Slobodane" policija uleće na tribinu i nastaje neopisiva tuča. Oko 200 Delija je tom prilikom uhapšeno. Pesma je kasnije postala simbol 5. oktobra. nastavljaju se gostovanja Kijev, Lester, Beč (Zvezda domaćin) gde su se dogodili strašni sukobi sa navijačima lestera. O 5. Oktobru ne bih mnogo pričao. Delije su bile ispred skupštine organizovano i dobro smo upotrebili stečeno iskustvo iz brojnih sukoba sa policijom.

Prvi večiti derbi u slobodnoj Srbiji je značio i čas osvete za Acu Radovića. Grobarima se desilo se nešto što za svaku navijačku grupu predstavlja vrhunsku sramotu - izbačeni su sa sopstvene tribine. nikada veći broj otetih zastava, koreografija, frenetično navijanje i na kraju upad na teren. Utakmica nikada nije nastavljena a nadobudni trener Partizana Ljubiša (JUL) Tumabković je tom prilikom gadno dobio preko p...e koja se u tom trenutku nalazila u predelu nosa. Posle toga odlazimo na izlet u Vigo.

Ostatak priče je poznat. Zemlja nam polako postaje normalna, domaća liga dosadna do zla boga ali mi smo i dalje tu. Obilazimo celu Srbiju i nastavljamo da pratimo Zvezdu po Evropi. Narednih godina posećujemo Kijev, Veronu, Rim, Moldaviju, Odense. Naši "klinci" su uveliko preuzeli tribini i fenomenalno je vode. Naravno, ja sam i dalje na mom severu ali više ne u kopu. Šunjam se sa strane sa svojim klincima. Uspeo sam debelo da ih zarazim bolešću zvanom Zvezda. I dalje putujem i na gostovanja, Talin, Glasgov Sankt Petersburg, Ajndhoven,Braga, Zaprešić, Kijevo, Cirih, Liberec, ... I dalje se sa svake utakmice vraćam odranih dlanova i grla. I ne nameravam da prestanem. Čak sam i ženi ostavio u amanet da me kada dođe sudnji dan sa'rani u zvezdinom dresu. Bez zezanja. Jer:

Dobro znaj da uvek tu sam ja
dobro znaj da necu nikada
da te ostavim, da te zaboravim
dobro znaj da uvek tu sam ja

Zvezdo znaj da ludo volim te,
ja ne mogu dana bez tebe
scre svoje sam spreman da ti dam
sto za tebe ludo udara

jednog dana, kada prodje sve
kad me budu stigle godine
znaj da nikada neci doci dan
dan kad necu biti s' tobom ja

I te noci kada izdahnem,
zadnje pivo za tebe popijem,
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena

To je neka moja navijačka priča, priča u kojoj sam aktivno učestvovao i i dalje učestvujem. A i naslednika sam spremio. Nisam mnogo detaljisao, verujte mi. Nisam zalazio u odnose među grupama, odnose sa raznim upravama, nisam mnogo pričao o nacionalizmu, o permanentnom ratu sa navijačima iz hrvatske, odnosima navijača i Arkana. To bi zahtevalo jako mnogo vremena i prostora. bitno je da se razume samo jedno: Kome navijanje jednom uđe pod kožu - gotov je. Za tu bolest nema leka.

P.S.

U poslednje vreme se najviše bavimo sakupljanjem humanitarne pomoći za Srbe na Kosovu. Poslednje dve godine smo ostvarili velike rezultate. Mnoge narodne kuhinje permanentno finansiramo, Ulažemo u obnovu naših manastira, kupili smo nekoliklo stanova u severnoj Mitrovici za udovice sa decom izbegle iz drugih krajeva Kosova, božićni paketići za decu po enklavama, školski pribor, hrana, odeća, građevinski materijal. Već dve godine za redom po završetku fudbalskog prvenstva organizujemo veoma dobro posećene rok koncerte na Marakani na kojim skupimo ogromnu svotu novca. Pomoć najčešće sami nosimo i do najudaljenijih enklava i nebrojeno puta smo imali žestoke sukobe sa neprijateljski nastrojenim albancima. Ali mi i dale istrajavamo i ne odustajemo i u saradnji sa SPC stižemo i do najudaljenijih delova Kosova. Takođe se zanimamo pravljenjem novi navijačkih pesmica, smišljanjem koreografija za našu tribinu.

I za kraj pitanje. Da li sam ja Huligan? Da li sam Huligan ili običan čovek koji samo ludo voli svoj klub? Dobro, možda malo preterano. Inače van stadiona sam sasvim običan čovek, doduše malo krupniji i nasmejaniji nego ostali. Mislim da sam divan muž , Dobar sam otac mojim anđelčićima. Moram i njih da pohvalim, oboje su odlični đaci (osnovna škola) i perspektivni sportisti. Svi se divno slažemo i provodimo i pristojno ( ni slučajno raskošno) živimo od ženinog posla i moje male firme.

Dakle, da li sam ja huligan?

A da, da ne zaboravim:

ZVEZDA JE ŽIVOT, SVE DRUGO SU SITNICE!!!




 

[Sektor2]

Povodom teksta na naslovnoj strani dnevne novine “Kurir” u kome se FK Crvena zvezda i Fudbalski savez Srbije dovode u vezu sa transferima igrača koji su se, navodno pre nekoliko godina, odvijali na nezakonit način izdajemo sledeće


S A O P Š T E Nj E
   
Nova uprava FK Crvena zvezda izabrana je 26. maja prošle godine.


Za ovih osam meseci Klub je realizovao samo dva transfera čija je vrednost veća od million evra. To su transferi Nenada Milijaša u engleski Vulerhempton, čija je vrednost 2,9 miliona funti i Igora Burzanovića u japansku Nagoju, čija je vrednost million evra. Oba igrača su došla u Klub mnogo pre dolaska današnje Uprave. Oba transfera su realzovana u direktnim dogovorima Crvene zvezde sa klubovima u koje su igrači otišli. Sav novac od transfera je uplaćen na račun FK Crvena zvezda. Crvena zvezda je za svaki dinar platila  porez. Nažalost, najveći deo tih transfera otišao je na vraćanje starih dugova koje nam je ostavila prethodna uprava. Mi radimo javno i transparentno, objavljujemo svaki podatak o dugovima ali i prihodima i jedini smo klub u zemlji koji to čini. Toliko o novoj upravi koja se ne oseća pogođena pisanjem “Kurira”.


Da li su se u prethodnom periodu, tokom rukovođenja nekih drugih ljudi, u Klubu dešavale čudne stvari sa transferima – nije pitanje za Zvezdu! Da je sve bilo u redu, ne bi nam bio ostavljen dug od 27 miliona evra. Dakle, sa velikim zadovoljstvom ćemo pratiti svaku istragu o transferima koja se, eventualno, bude sprovodila jer, ako je bilo nezakonitosti, najviše je oštećena Crvena zvezda. Uostalom istražni organi su već ispitali desetine transfera u našem klubu koji su se radili u prošlosti. Uvek smo sarađivali sa policijom i davali na uvid svu  dokumentaciju o transferima iz prošlosti koju smo zatekli.


Nažalost, pisanje dnevnog lista “Kurir” i objavljivanje slike našeg sportskog direktora Ivana Adžića na naslovnoj strani deo su pokušaja da se destabilizuje Zvezda u vreme kada je posle dve i po godine prva na tabeli i kada se polako finansijski konsoliduje.
Ovo nije prvi pokušaj podmetanja lažnih priča o Ivanu Adžiću i to uglavnom od ljudi koji su više nego dobro zarađivali na prošlim upravama a sada zahvaljujući Adžiću ne smeju da priđu Marakani dok ne objasne novoj upravi sve svoje poslove. Upravo istražujemo slučaj “Uroša Ćosića” a biće još takvih istraga. Na žalost tih ljudi koji kleveću Klub i podmeću lažne priče o njemu u Zvezdi više nema  dovođenja igrača za koje su se plaćala milionska obeštećenja a da pri tom ne odigraju ni par utakmica. Ne potpisuju se povređeni igrači i pored upozorenja lekara. Ne bacaju se pare na reprezentaciju vrednu i po nekoliko stotina hiljada evra.


Ivan Adžić je najbolji sportski direktor u Srbiji. To je dokazao letos kada je bez dinara, od igrača koji su uglavnom igrali u manjim klubovima ili nižim ligama napravio tim koji je završio jesenji deo prvenstva na prvom mestu. To dokazuje i tokom zimskog prelaznog roka. Zato i smeta neznalicama, polusvetu i svima onima koji su naučili da kradu i otimaju od Zvezde.


Pozivamo Zvezdaše da ostanu čvrsto uz svoj klub. Da hrabro i zajedno koračamo kroz proleće ka novim uspesima i upozoravamo ih da će što naši uspesi budu veći, podmetanja poput ovog u “Kuriru” biti još više.

[belgrade boys]

Zvezda (skoro) kao Barselona!


Crveno-beli su u drugom kolu Last 16 faze Evrokupa priuštili svojim navijačima fantastičnu predstavu, jednu od najboljih koje pamti hala Pionir. Gran Kanarija na "minus 30"!
 

Predstavnik španske ACB lige, Gran Kanarija puna Amerikanaca i drugih stranih igrača, potučena je do nogu pred oko 5.500 ljudi - 97:67 (22:15, 31:22, 19:22, 25:!

Došli su trener Pedro Martinez i njegovi učenici da se "vade" za nedeljni poraz od Barselone sa 50 poena razlike, ali su, potpuno neočekivano, doživeli još jednu katastrofu.



Zvezda se izdvojila na vrhu tabele sa skorom 2-0 i značajno se primakla plasmanu u četvrtfinale Evrokupa. Ako nastavi da igra na ovako visokom nivou, realno je da dalje ode kao pobednik grupe L.

Beograđanima ide na ruku i pobeda češkog Nimburka nad Turk Telekomom - 97:92 posle produžetka. Upravo će turski predstavnik biti rival crveno-belima u naredna dva kola, 9. i 23. februara.

Zvezda je protiv Gran Kanarije imala petoricu igrača sa dvocifrenim učinkom, najefikasniji su bili Nemanja Bjelica sa 22 i Majk Tejlor sa 21 poenom.
 

Preostala trojica na toj listi - Kešelj, Kikanović i Stević - udarili su temelj pobedi kao članovi startne petorke, koja je žestokim pritiskom u odbrani i gotovo maksimalnim učinkom u napadu (20:10 u 9. minutu), stavila do znanja gostima sa Kanarskih ostrva da se neće dobro provesti na beogradskoj zimi.

I mora se priznati, kako je Zvezda odigrala u utorak uveče, srušila bi mnoge evroligaše, a ne ekipu koja spada u drugu kategoriju najjače nacionalne lige u Evropi.

Daleko od toga da se igrači Gran Kanarije nisu trudili. Ali "naleteli" su na tim koji je šutirao 71 odsto za dva poena (25/35) i 53 odsto za trojku (9/17), igrao odbranu na vrhunskom nivou i dominirao u skoku. Gran Kanarija je ukupno imala 14 uhvaćenih lopti, a Zvezda 13 samo u fazi napada.

Nisu crveno-beli dozvolili da ih uzdrmaju četiri trojke Melvina Sandersa u drugoj četvrtini, a ni promena odbrane u trećoj deonici, kada su gosti sa 64:46 prišli na 65:57 i nagovestili da nije sve gotovo.

Bjelica je majstorski vodio crveno-beli brod i na kraju imao osetno bolji statistički učinak (indeks 31) od Tejlora (22), mada je američki bek trojkama, akrobatskim ulazima pod koš i ukradenim loptama češće podizao publiku na noge.
 

Pitanje pobednika praktično je rešeno u poslednja tri minuta prvog poluvremena. Crveno-beli su za to vreme ubacili čak 20 poena, uključujući četiri trojke i sa 33:31 otišli na 53:37.

Bjelica je u poslednjem minutu poentirao iz desnog ćoška, iako dobro čuvan, dok je Tejlor dve sekunde pre kraja pogodio sa gotovo devet metara! Podatak je za "verovali ili ne", da je na poluvremenu samo Vuk Radivojević imao dva promašena šuta iz igre - svi ostali po jedan ili nijedan!

Konačan "plus" od 30 poena, "nabildovan" serijom od 21:0 u finišu utakmice, sigurno će biti veliki Zvezdin adut u završnici Last 16 faze.

Ako posle dva meča sa Turk Telekomom i gostovanja Nimburka u Pioniru zadrže pobedu viška u odnosu na Gran Kanariju, u poslednjem kolu će im biti dosta da izgube sa manje od 29 razlike...

CRVENA ZVEZDA: Kešelj 10, Kikanović 15 (šut za dva 6/7), Radosavljević, Rondović, Tejlor 21 (za dva 5/8, za trojku 3/4, 4as), Nedović 1, Stević 13 (za dva 6/6, 6sk), Radivojević 6, Videnov 3,

[Sektor2]

                   





Sećanje na Zvezda – Mančester Junajted


Kao i svakog petog februarskog dana i danas, leta Gospodnjeg 2010. godine, svaki Zvezdaš i svaki navijač Mančester Junajteda pomisli na jednu veličanstvenu utakmicu, jednu gotovo neverovatnu fudbalsku predstavu odigranu pre 52 godine u Beogradu.

Reč je, naravno, o revanš susretu četvrtfinala Kupa evropskih šampiona između fudbalera našeg kluba i čuvenog engleskog sastava koji je u istoriju ušao pod imenom – „Bezbijeve bebe“.

Taj mladi i supertalentovani tim, koji je pažljivo selektirao i vodio legendarni Mat Bezbi, bio je jedan od najvećih koji je ikada gostovao u našem glavnom gradu. Sudbina je htela da se dve velike ekipe, koju su sačinjavali sve sami reprezentativci Jugoslavije i Engleske, sastanu u četvrtfinalu trećeg po redu izdanja eminentnog klupskog takmičenja koji je pokrenuo ugledni pariski „Frans fudbal“.

Oba tima su lako izborili plasman među osam najboljih ekipa Starog kontinenta. Crvena zvezda je najpre deklasirala Dudelanž (5:0 i 9:1), a potom nešto teže izašla na kraj sa Norčepingom (2:2 i 2:1). Mančester Junajted se, s druge strane, poigrao sa ekipom Šemroh roversa (6:0 i 3:2), a onda eliminisao kvalitetnu prašku Duklu (3:0 i 0:1).

I, onda, u četvrtfinalu, žreb je dodelio jedne drugima.

Prva utakmica odigrana je 14. januara 1958. godine, po gustoj, gotovo neprobojnoj magli na prepunom „Old Trafordu“. Naš tim se držao dosta dobro, čak je neko vreme i vodio pogotkom Lazara Tasića, koji je u 35. minutu oštrim udarcem iz daljine savladao Harija Grega. Domaći tim je u drugom poluvremenu počeo da juriša u talasima i svoju nadmoćnost krunisao je golovima Bobija Čarltona u 63. i Kolemana u 71. minutu. Mančester je imao još nekoliko sjajnih prilika za gol, a što je pobedio samo sa 2:1 „krivica“ je našeg golmana Vladimira Beare, koga je engleska štampa u izveštajima posle meča prozvala – „Crni panter“.

Posle ove utakmice igrači oba tima družili su se na prijemu koji je upriličio gradonačelnik Mančestera. Menadžer engleskog tima Mat Bezbi biranim rečima govorio je o Crvenoj zvezdi. Oduševljen igračkim sposobnostima naših igrača odbio je da prihvati ulogu favorita u revanšu, predosećajući veliku i neizvesnu borbu.
„Crvena zvezda ima sjajan tim koji igra odlično na domaćem terenu. Nama nikako ne bi odgovaralo da se utakmica igra po velikom mrazu“, rekao je tada legendarni Bezbi.

Osvanuo je i 5. februar 1958.

Utakmica je bila zakazana za 14.45 časova. Kapije stadiona JNA bile su otvorene tačno u podne i vrlo brzo tribine su bile ispunjene do poslednjeg mesta. Stative su, da bi se dobro videle zbog snega koji je bio na terenu pre susreta, bile ofarbane crnim prugama.

Navijači Crvene zvezde, međutim, već u prvih pola časa igre doživeli su pravi „hladan tuš“. Zahvaljujući greškama domaćih fudbalera Mančester Junajted je poveo sa čak 3:0 i na pomolu je bila rezultatska katastrofa. Već u 2. minutu Tejlor i Vajolet su uzeli loptu Mitiću i Vajolet postiže prvi gol. U 30. minutu Čarlton oduzima loptu Kostiću i pogađa mrežu, a samo minut kasnije Spajić je u gužvi pred golom Crvene zvezde loptu kratko odbio do Čarltona koji je po treći put savladao Bearu.

Posle opšteg sumornog raspoloženja na stadionu je u drugom poluvremenu zavladala prava euforija, pošto je Zvezda odigrala čudesno drugo poluvreme, stigla do izjednačenja, pa i stvorila nekoliko šansi za pobedu!

Preokret u igri najavio je već u prvom minutu nastavka Bora Kostić, koji je snažnim udarcem iznenadio golmana Harija Grega. U 50. minutu penal za Zvezdu! Tasić kreće da izvede najstrožu kaznu i – smanjuje rezultat na 2:3. U tom trenutku navijači Zvezde kao da osećaju da njihov tim ima snage da napravi totalni obrt i čak seplasira u polufinale. Ambicije rastu kad Bora Kostić postiže izjednačujući pogodak. Nažalost, do kraja utakmice ostalo još malo vremena, bio je to poslednji pogodak na utakmici. Ukupnim rezultatom 5:4 Mančester Junajted se plasirao među četiri najbolja tima u Kupu šampiona.

Zla kob je, međutim, htela da na polufinalni susret Milanu Englezi ne odu u najjačem sastavu.

„Bezbijeve bebe“ su u slavu krenule na okrutniji način. Kroz smrt.


Sutra: Minhenska tragedija...



Golove sa ove tekme mozete pogledati ovde:


http://www.crvenazvezdafk.com/secanje-na-zvezda-mancester-junajted-2888-c19-video.htm

[Sektor2]

Minhenska tragedija

Prošlo je tačno 52 godine otkako je, posle odigrane revanš utakmice četvrtfinala Kupa evropskih šampiona, u avionskoj nesreći u Minhenu nastradao skoro ceo tim Mančester Junajteda.

I pre i posle ovog tragičnog događaja dešavale su se brojne tragedije koje su javnost ostavljale bez daha, ali retko kad je planeta gotovo stala, prvo u šoku, a potom da oda poštu nastradalima, kao tog kobnog 6. februara 1958. godine kad se prilikom poletanja sa aerodroma u Minhenu avion „Elizabetan“ britanske kompanije „BEA“ srušio i u smrt odveo 23 putnika. Među njima i sedmoricu fudbalera Mančester Junajteda: kapitena Rodžera Berna, Tomija Tejlora, Džefa Benta, Edija Kolmena, Marka Džonsa, Dejvida Pega i Bilija Velana. Posle dve nedelje, od zadobijenih povreda, preminuo je i mladi Dankan Edvards, jedan od najnadarenijih igrača u istoriji „Gordog Albiona“, duša i pokretačka tima koji je u legendi upamćen kao „Bezbijeve bebe“.
 
Suze su 6. februara 1958. godine tekle i u Beogradu. Samo dan ranije Mitić, Beara. Popović, Šekularac, Kostić, Tasić... vodili su žestoke duele sa Čarltonom, Vajoletom, Edvardsom... Na tribinama igla nije mogla da padne! O ovoj utakmici, prepunoj uzbuđenjima, driblinzima, lepim potezima, pa i greškama, a što je najvažnije golovima, priča se i dan-danas.

A, Minhenskoj tragediji je prethodilo divno beogradsko veče...

Igrači dva tima, koji su na terenu vodili bespoštednu borbu, posle utakmice započeli su divno druženje u hotelu „Mažestik“, a onda i u Skadarliji. To druženje je preraslo u pravo prijateljstvo. Za večerom u „Mažestiku“ golman Mančestera Hari Greg uzeo je restoranski meni, krenuo od stola do stola i zamolio sve igrače da se potpišu. Ta karta se i danas nalazi u Muzeju Fudbalskog kluba Crvena zvezda.

Doktor Aca Obradović je s velikim žarom pričao Englezima kako će izgledati budući, novi Zvezdin stadion, pa je iskoristio priliku da pozove Mančester Junajted da odigra utakmicu na otvaranju tog novog, veličanstvenog objekta. Sekretar kluba sa „Old Traforda“ Krikner je obećao da će Junajted uveličati taj dan, a Mat Bezbi je i sam oduševljen prijemom i srdačnošću domaćina rekao predsedniku Crvene zvezde Blagojeviću da je za Mančester Junajted put u Beograd bio pun iznenađenja.

Nažalost, iznenađenja i to najgore vrste tek će uslediti.

Taj 6. februar bio je izuzetno hladan. Avion u Minhenu dva puta nije uspeo da se podigne sa piste. Igrači su već poslali telegrame kućama sa porukom da će kasniti jedan dan jer se aerodrom zatvara.

Tada je pilot odlučio da pokuša još jednom.

Letilica se nije odlepila od piste, sve dok nije udario u kuću smeštenu na njenom kraju. Eksplozija je bila strašna.

U Beogradu je u to vreme isto bilo napeto. Kontrolor leta na zemunskom aerodromu, sa kojeg je avion krenuo u Minhen, dao je službeno obaveštenje: - Specijalni avion kompanije BEA „Elizabetan“ poleteo je sa zemunskog aerodroma u 11.15 časova. Poletanje je bilo ispravno. Avion je leteo sasvim normalno nad vazdušnim prostorom beogradske oblasti...

Na specijalni telegram iz Jugoslavije iz nemačke kontrole letenja stigao je kratak odgovor: - Avion „Elizabetan“ sleteo je na minhenski aerodrom u 14.17 časova. Avion nije poleteo...

Kad je strašna vest počela da se širi Beogradom, brzo je stigla i do igrača Crvene zvezde. Po rečima Vladice Popovića, našeg dugogodišnjeg prvotimca, a kasnije slavnog trenera, u našem klubu u prvom trenutku niko nije mogao da poveruje da se ta nesreća zaista dogodila. Svi su se s tugom prisećali trenutaka od prošle večeri kad su sa engleskim mladićima sedeli, pa i zapevali tokom večere.

Povodom ove tragedije predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito uputio je predsedniku britanske vlade Haroldu Makmilanu telegram sledeće sadržine: „Duboko sam potresen vešću o avionskoj nesreći koja je teško pogodila britanski sport i engleski narod. Dozvolite da Vam izrazim svoje duboko saučešće“.

A, rano ujutro 7. februara, po svedočenju izveštača „Politike“ iz Pariza Leona Daviča, u redakciju „L'Ekipa“ koji je bio organizator Kupa šampiona stigao je predlog Crvene zvezde da se ekipa Mančester Junajteda proglasi za počasnog pobednika ovog takmičenja. Istog popodneva, kako je javio „Rojters“, takav predlog izneo je i predsednik madridskog Reala Santjago Bernabeu.

Recimo još i ovo: prvu utakmicu posle Minhenske tragedije Mančester Junajted odigrao je 19. februara, kad je u osmini finala engleskog Kupa savladao ekipu Šefilda sa 3:0. Na toj utakmici igrala su dvojica preživelih iz avionske nesreće – golman Greg i desni bek Folks. Sa drastično podmlađenim timom Mat Bezbi se u polufinalu Kupa šampiona suprostavio Milanu i – nije uspeo da se probije u finale. Na „srebrnu amforu“ moraće da sačeka punu deceniju. Kad je te 1968. godine sa Džordžom Bestom savladao u finalu lisabonsku Benfiku, Bezbi je na drugom kraju terena očima potražio Bobija Čarltona. Nemo je, kroz špalir igrača, prišao svom igraču i stisnuo mu ruku. „Ovo je za Minhen“, prošaputala su dva fudbalska sera.

I ove godine, kao i proteklih pedeset i jednu, navijači Crvene zvezde i Mančester Junajteda nemo će se pomoliti, ponegde i upaliti sceću za pokoj duše nastradalima.

A, dva evropska i svetska fudbalska giganta ostali su – prijatelji zauvek.


http://www.crvenazvezdafk.com/minhenska-tragedija-2892-c19-video.htm

[Sektor2]

Veliko interesovanje za gostovanje Zvezde u SAD

Ministarstvu za dijasporu Republike Srbije ovih dana javio se veliki broj srpskih iseljenika, organizacija i klubova raspitujući se o detaljima dolaska fudbalera Crvene zvezde na turnir koji se održava od 19. do 22. maja u Čikagu, u organizaciji Čikago Fajera, člana američke MLS lige.

- Veliko zadovoljstvo, rekao bih čak i euforija vlada među našim sunarodnicima u Čikagu i celim Sjedinjenim američkim državama zbog dolaska najšeg natrofejnijeg fudbalskog kluba Crvene zvezde u Čikago, rekao je Miodrag Jakšić, državni sekretar za dijasporu.

On je naglasio da konačna odluka o gostovanju u SAD još uvek nije doneta, ali da se i u Ministarstvu nadaju da će se crveno-beli uskoro naći u Americi među našim iseljenicima:

- Verujem da će načelan pristanak rukovodstva Crvene zvezde biti uskoro i definitivna odluka da se nakon dvadeset godina ekipa Crvene zvezde otisne preko okeana, na radost naših iseljenika,, posebno što je to bila velika želja i gospodina Branka Ilića, potpredsednika Fudbalskog saveza države Ilinois, veoma cenjenog i uticajnog Srbina u američkim sportskim krugovima, koji je prethodnih godina činio sve da u Ameriku dovede jedan naš klub.

Jakšić je dodao da Ministarstvo za dijasporu daje podršku ovom projektu i da se nada da će veliki broj naših ljudi koji žive i rade u SAD imati priliku da prisustvuje utakmicama Crvene zvezde.

 

[Sektor2]

Zvezda i u rukometu bolja!

Posle odbojkaškog derbija, Crvena zvezda je slavila i u rukometnom susretu protiv večitog rivala. U „punim" „Šumicama", u 15. kolu crveno-beli su pobedili sa 33:28 (16:11).

Posle ove pobede Zvezda je izbila na čelo tabele, ali Kolubara ima meč manje. Istina, crno-beli su poraženi, čini se, rutinski, a sada za večitim rivalom zaostaju ogromnih devet bodova. Brzo će Zvezda arhivirati ovaj 68. derbi, jer se trka sa Lazarevčanima nastavlja.

U redovima tima Igora Butulije čak desetorica igrača je pogađalo gol Partizana, a Nenadić (Zvezda) i Beočanin su sa po šest golova bili najefikasniji na parketu.

[FreeSouth]

А у кошарци...? 

Ево банке, цигане мој...

 

[Sektor2]

Ta me liga ne zanima.

To je takmicenje gde bi volio da ga uvek bas VI osvojite.

Zamisli naslov u novinama:

jugosovensku ligu je opet osvojio jugoslovensko sportsko drustvo.

[Sektor2]

Novo suđenje Urošu Mišiću

Ponovljeno suđenje navijaču Urošu Mišiću zbog napada na žandarma Nebojšu Trajkovića na utakmici Crvena zvezda - Hajduk iz Kule trebalo bi da se nastavi sutra u Višem sudu u Beogradu.

 Na čelu sudskog veća ostao je sudija Velimir Lazović, koji je Mišića na prvom suđenju osudio na deset godina zatvora, pošto je ponovo izabran na sudijsku funkciju.

Na suđenju se očekuje razmatranje dopunskog veštačenja Trajkovićevog zdravlja koje je na zahtev Mišićeve odbrane naložio sudija Lazović.

On je izdao naredbu da komisija veštaka na čelu sa doktorom sudske medicine Dušanom Dunjićem uradi dopunsko veštačenje na osnovu uvida u zdravstveni karton Trajkovića povređivanja na stadionu 2. decembra 2007.godine i izjasni se da li su te povrede uticale na njegovo trenutno zdravstveno i psihičko stanje.

Psihijatar Alesandar Jovanović i Dunjić prilikom veštačenja nisu koristili medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na ranije Trajkovićeve povrede zadobijene tokom ratova u Bosni i Hercegovini i Kosovu i Metohiji, kao i njihove posledice.

Oni su tvrdili da "pregledom nisu konstatovane posledice starih povreda kod Trajkovića, kao i da su kod njega konstatovane akutne posttraumatske posledice, koje se odnose na događaje na stadionu, ali nisu iskljucili mogućnost da stare posledice utiču na Trajkovićevo stanje odnosno da ga pogoršavaju.

Prvu presudu koju je Lazovićevo veće izreklo prošle godine u septembru, Mišić je bio osuđen na 10 godina zatvora Vrhovni sud Srbije je ukinuo i naložio ponovno suđenje.

[FreeSouth]

Ta me liga ne zanima.

To je takmicenje gde bi volio da ga uvek bas VI osvojite.

Zamisli naslov u novinama:

jugosovensku ligu je opet osvojio jugoslovensko sportsko drustvo.

Хехе, ти се опет мало правиш наиван, а већ смо причали о томе...
Ви бојкотујете ону лигу? - Па како напунисте пола Пионира и грмјесте скоро цијелу утакмицу!? И немој да ми кажеш да су у питању симпатизери јер и сам знаш које су екипе биле присутне... 

И ја бих волио да ми сваки пут освојимо ту лигу - тражили сте гледајте!
Заборављаш да је Партизан једини српски клуб који је скупио м*** да одбије да учествује и тој глупости и да пуни хале словенцима, хрватима и босанцима... Заборављаш да сте је ВИ основали, са браћом из Словеније и Хрватске и да је Партизан натјеран (уцјеном да неће учествовати у Евролиги) од стране ФИБА,а под притиском баш вас и ваших братских клубова из бивше СФРЈ, да мора да је игра.
Е па кад мора, она ћемо вам је огадити 

[FreeSouth]

E, да... Мислим да би био ред да се "генералштаб" распита како прођоше подгоричани, мојковчани и никшићани у Будви на ватерполу... 

[Sektor2]

Srećan rođendan, Vladane Lukiću!

Na današnji dan pre 40 godina rođen je Vladan Lukić, predsednik FK Crvena zvezda.

Mnogo pre nego što je seo u fotelju našeg kluba, da crveno-bele vrati na staze slave, Vladan Lukić je bio – ikona Zvezdinih navijača. Naše dete. Ponosno, kočoperno, ponekad ćudljivo i svojeglavo, samo kad bi pomislio da je učinjena neka nepravda... A, igrač i golgeter koji nije ličio ni na jednog pre njega. Čist, neponovljiv, zvezdani original koji je bio rođen da dosegne zvezde.

Nije mu se dalo. Jedna blistava karijera, koja je trebalo da bude krunisana ustoličenjem u šestu Zvezdinu „zvezdu“, iznenada je presečena povredom koja ga je dugo odvojila od terena. Od Zvezde – nikad.



Ta crna noć na bečkom „Prateru“, taj kobni trenutak kad je zbog teškog preloma noge iznet sa terena u trenutku vođstva „plavih“ od 2:0 u kvalifikacijama za „EURO 92“, svi kojima je Zvezda u srcu nikad neće zaboraviti.

U tom trenutku Lukić je imao 21 godinu. I bio najbolji napadač nekadašnje Jugoslavije.

Vratio se na teren nepunih godinu dana kasnije, da bi na kraju jeseni 1992. godine otišao sa „Marakane“.

Uz njegovo ime stoji brojka od 96 zvaničnih utakmica, u prvenstvu, nacionalnom Kupu i evropskim kupovima, i – 41 pogodak. I gotovo nestvarna kolekcija trofeja osvojena, praktično, na početku karijere: četiri titule prvaka države, dva trofeja Kupa i – „srebrna amfora“ Kupa šampiona.

Te brojke bi da se nije dogodio „Prater“ bile mnogo, mnogo veće. I zbirka trofeja bogatija. A, uvereni smo da bi i u plavom dresu reprezentacije postigao više od šest utakmica i dva pogotka.

Ali, i ovako Vladan je – jedan od najboljih i najtalentovanijih napadača u istoriji našeg kluba. I, od glave do pete, autentični Zvezdaš. Onaj koji, ma gde se nalazio, prvo misli na svoj klub, pa tek onda na sve ostalo.

Pred Vama je – rođendanski intervju sa predsednikom. U kojem smo se zajedno podsetili i slavnih igračkih dana.

Vladan Lukić je karijeru počeo u Crvenoj zvezdi. Od pionirskih dana do prvog tima, prošao je kompletnu Omladinsku školu našeg kluba.

- Da nije bilo Crvene zvezde i moje ogromne ljubavi ka njoj, a preko nje ka fudbalu, ko zna u kom smeru bi krenuli moj život i karijera. Ovako, srećan sam što sam još uvek uz Zvezdu i zauvek ću biti njen vojnik, odnosno - veliki navijač.

Malo ljudi zna da je Vladan Lukić tek u omladincima postao napadač. Pre toga imao je razne uloge u timu.

- Igrao sam i beka i štopera i zadnjeg veznog, ali i tada sam pokazivao dobre karakteristike napadača. I sa tih pozicija sam davao golove. Jednom smo u derbiju savladali „petliće“ Partizana sa 5:0 na njihovom terenu, a ja sam kao štoper dao dva gola. Možda su mi sve te pozicije u mladosti i pomogle da budem drugačiji napadač. Prve korake sam napravio kod trenera Dragoslava Šekularca, nastavio kod Tome Milićevića, radio i sa Petkovićem i Lazarevićem, ali moju pravu poziciju dao mi je Vojkan Melić. Konačnu glazuru u omladincima dobio sam od Jovana-Kuleta Aćimovića.

I onda je 10. maja 1987. godine usledio debi za prvi tim protiv Slobode u Tuzli, u pobedi Zvezda od 2:1. Vladan Lukić je u igru ušao umesto Bore Cvetkovića, koji je i dan-danas njegov prijatelj i saradnik, sada trener FK Sopot.

- Sećam se odlično te utakmice. Sloboda je tada imala Verlaševića na mestu štopera. Mlađi ga verovatno ne znaju, ali reći ću samo da je to bio igrač od preko dva metra i oko 120 kilograma, koji se odlično kretao. I ja, klinac od 17 godina i 70 kilograma, stanem pored njega i - uplašim se. Na tom meču sam se uveliko osećao delom ekipe jer sam šest meseci pre toga redovno sedeo na klupi i bio deo ekipe. Osećao sam atmosferu.

Prvi het-trik Vladan Lukić je zabeležio protiv Veleža, u pobedi Crvene zvezde na „Marakani“ od 4:1, 1989. godine.

- Sećam se i utakmice i sastava Veleža. U prethodnoj sezoni smo od te iste ekipe Veleža izgubili sa čak 0:5 u Mostaru. Kad se toga setim, onda mi je još lepše zbog ta tri pogotka ekipi Veleža.

Lukić je postigao mnogo važnih golova u dresu Crvene zvezde. U sezoni 1987/88. protiv Sutjeske u Nikšiću njegov pogodak je crveno-belima doneo titulu. Mnogi pamte i drugi gol u pobedi nad Partizanom 3:1 kad je Zvezda prosto zgazila večitog rivala, 1989. godine. Naravno, tu je i legendarni gol iz 1990. za pobedu nad crno-belima.
Ističe, ipak, da nema jedan već - nekoliko najdražih.

- Uživao sam u svakom golu i teško mi je da kažem koji je najdraži. Ustvari, najdraži su mi svi koje sam davao Partizanu. Uglavnom su to bili odlučujući golovi. Tada sam učinio srećnim više miliona navijača i to mi je najveća satisfakcija.

Vladan Lukić je bio deo generacije koja je osvojila titulu šampiona Evrope 1991. godine u Bariju, ali u to vreme je služio vojsku. Vojne vlasti su mu dozvoljavale odsustva iz kasarne, ali određena žal je ostala i danas.

- Po tom pitanju su mi pomešane emocije... Bio sam deo ekipe, ali s obzirom na moje ambicije želeo sam i da igram, da dam doprinos na terenu kroz golove. Bio sam i u Bariju, zagrevao se čitavo drugo poluvreme. Tada sam želeo da uđem na teren, ali sada znam da to nije bilo realno. Godinu dana nisam imao takmičarskih utakmica.

Predsednik Crvene zvezde ni danas ne razmišlja šta bi bilo da mu se u novembru 1991. godine na meču Austrija – Jugoslavija nije dogodio prelom noge koji mu je usporio karijeru.

- Sigurno da je ta povreda uticala na dalji tok moje karijere. Ipak, ja sam doživeo dosta satisfakcija. Ne zaboravite da sam u Švajcarskoj, sa malim Sionom, uzeo duplu krunu. Bilo je još mnogo svetlih trenutaka i sigurno da sam vrlo brzo zaboravio taj maler koji mi se dogodio.

Tokom karijere je nosio dresove i Vojvodine, OFK Beograda, Atletiko Madrida, Siona, Meca. Upravo je u francuskom klubu završio karijeru 1999. godine, kad je napustio klub kako bi tokom NATO bombardovanja bio u Srbiji i Sopotu. Gest zbog kojeg se ne kaje ni trunku.

- Kakvo kajanje?! Pa, opet bih postupio isto bez razmišljanja. Nisam želeo da mi deca rastu u Francuskoj dok u mojoj i njihovoj Srbiji njihovi vršnjaci moraju da trpe onakvu agresiju i bombe. Doveo sam ih ovde da ih sutra ne bude sramota kad ih neko pita sećaju li se 1999. godine. Moja karijera je tada bila zaista manje važna – iskren je Vladan Lukić.

Svoj odnos prema Zvezdi i ljubav koju oseća od malena Lukić je danas pretočio u entuzijazam i marljivost uspešnog predsednika. Za njega to nije novost.

- Normalno je da se ovako ponašam kad sam vaspitavan da su uz poridicu tri stvari najvažnije - Sopot, Crvena zvezda i Srbija. Tako me je naučio otac, tako ja učim svoju decu. Meni je to sasvim prirodno jer znam da ću zauvek biti navijač mog voljenog kluba, bez obzira na posao koji radim ili koji ću raditi.

Za kraj razgovora Vladan Lukić je otkrio i rođendanske želje.

- Neću u detalje jer se, kažu, ne sme  govoriti šta si zamislio, ali možete pretpostaviti šta želim Crvenoj zvezdi. Isto što i milioni navijača. Mislim da ćemo tu želju svi zajedno ispuniti.


Neka se ostvari! Srećan rođendan, Vladane Lukiću!

[Sektor2]

Mišićevi advokati ne veruju mukama policajca Trajkovića

Mišićev advokat Jugoslav Tintor pitao oštećenog da li se seća da je 3. aprila 2009. pozvao Hitnu pomoć i popio pet „bensedina“ za dva sata...


U Višem sudu u Beogradu juče je počelo ponovljeno suđenje Urošu Mišiću, optuženom za pokušaj ubistva žandarma Nebojše Trajkovića na fudbalskoj utakmici Crvena zvezda - Hajduk, 2. decembra 2007. Borivoje Borović, advokat optuženog, kaže da novo veštačenje treba da pokaže da li je Trajković trpeo psihičke posledice isključivo zbog napada na stadionu ili i zbog ranijeg eventualnog ranjavanja.


RANE - Borović je naveo da je policija odbila da sudu dostavi Trajkovićev medicinski karton koji bi trebalo da ukaže da li je oštećeni ranjavan kao policajac na Kosovu.
Trajković je odgovorio da nikada ranije nije bio ranjen i da je bio „možda ogreban kada je igrao fudbal“.
Borović je oštećenog pitao da li je lekarima veštacima rekao da je bio ranjen, a Trajković je odgovorio da mu je „to možda izašlo iz usta“, pa je Borović uzvratio pitanjem „kako je to moglo da izađe iz usta ako nije tačno“.
Borović je istakao da njegova namera nije da muči oštećenog, ali da će učiniti sve da bi se saznala istina, na šta je ovaj rekao da ostaje pri ranijem iskazu i da želi da se sve što pre završi, jer ne želi da ponovo ubijaju njega i njegovu porodicu i da odbrana „stalno izmišlja nešto novo“.
Mišićev advokat Jugoslav Tintor je zatim pitao oštećenog da li se seća da je 3. aprila 2009. pozvao Hitnu pomoć i popio pet „bensedina“ za dva sata i da je kao razlog naveo pogoršanje zdravstvenog stanja zbog suđenja, iako u tom periodu uopšte nije bilo suđenja.
- Imao sam gušenje, odveli su me u Hitnu pomoć, dobio sam infuziju i nisam davao nikakvu izjavu, samo sam pozvao Hitnu pomoć jer mi je pozlilo - odgovorio je Trajković.
Mišić je 19. septembra 2008. godine osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva Trajkovića, a Vrhovni sud Srbije je 3. marta ukinuo presudu i vratio predmet na ponovno suđenje.


„Tužilaštvo da goni Trajkovića zbog intervjua”

Advokat Borović je naveo da je Trajković dao intervju listu „Revija 92”, u kojem je, kako je rekao, oštećeni komentarisao suđenje i direktno napadao odluke suda, čime je prekršio zakon. „To su krivična dela ometanje pravde i komentarisanje nepravosnažnih presuda. Tražim od suda da zabrani, ne medijima, ali oštećenom, tužiocu i odbrani da komentarišu sudski postupak, jer je to krivično delo. Ako je Trajković to uradio, onda obaveštavam tužilaštvo da mora da ga goni“, rekao je Borović.

[Sektor2]

27 Februar-16 Casova!!!