[FreeSouth]

   Овај јеретички наслов је увод у нешто што сам ретко говорио и још ређе писао, а тиче се култа предака Срба, српске духовности (коју данас самозванци разних фела развлаче као питу коју ће да смажу у име српства) и свега онога чега смо се одрекли, а усвојили фалсификате којима се бусамо у прса, па се чудимо што српски народ већ вековима иде опасном стрмином опште затупљености која води у нестајање. Има ли већег историјског празника од Видовдана, кад свако српско срце задрхти и испуни се поносом на сваки помен велике Косовске битке, косовских јунака који су се величанствено жртвовали за одбрану не само српске државе, већ и за одбрану "царства небеског", што је јединствен пример у светској историји. Мене, сем осећања дивљења које ме прожме, захвати и туга, јер су нам уста пуна хвале а срца празна, што од формалног бусања у груди, у коме учествују и држава и црква, затварамо очи пред важним чиниоцима овог историјског и духовног култа. Размотрићу их за вас и препустићу вас размишљању.

Свако дете ће вам рећи да се Косовска битка одиграла на Видовдан, 28. јуна (по "старом календару" 15. јуна) 1389. године. У једној реченици море података и сви погрешни. "Видовдан" је дан посвећен свецу "Виду" (не мешати га са католичким свецем Св. Витом), који је магловити светац, можда видовит, можда видар-лекар, лечи болесни вид... Тумачење Српске православне цркве је разумљиво, не би они ни на пакленим мукама признали да је реч о српском врховном богу Световиду, из "паганског периода". За оне којима је ово мање познато, даћу неколико кратких објашњења. Световид је био четвороглави бог рата народа Венда, Срба који су живели у балтичкој Европи. Реч је о соларном (врховном) божанству које је имао велики храм на острву Рујан (сада се зове Риген) у Балтичком мору. Колико је ова религија старих Срба била укорењена види се из хронике која описује војни поход данског краља Валдемара који је у XIII веку освојио острво и спалио величанствени дрвени храм!

Јасно је да је кнез Лазар, или неко из његовог блиског окружења, јако добро знао историју Срба и није случајно да је за битку изабран дан српског бога рата! Световидов дан је увек био 15. јун (!) и ту нема никакве дилеме, знало се да је на тај дан српска војска непобедива, као што се и показало. Питање очувања енергије овог датума, енергије победе на овај дан, је једино важно. Никакве "промене календара" не оправдавају пребацивање "Видовдана" у 28. јун, јер то више није дан победе. Колико се олако поигравамо датумима, годинама, бројевима који имају своје значење, показује и година које се одиграла битка. Деспот Стефан Лазаревић је на споменику који је подигао на Косову, у спомен косовским јунацима, лепо написао да се битка одиграла 15. јуна 6897. године од "постанка света". Овај календар је био у употреби у Српској православној цркви до двадесетог века, до проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, када је на молбу краља Петра И избачен из употребе "српски календар", а усвојен "јулијански календар", да нам се "браћа не наљуте".

Наравно, мене не интересује "југословенски контекст" више ме интересују механизми негирања српске државности и националне историје који се дешавају после распада Југославије. Ослобођени титоистичке верзије историје, после укидања ове илуминатске творевине са ограниченим роком трајања, имали смо шансу да сопствену историју сагледамо у правом светлу, ослобађајући је догматских, конзервативних и романтичарских тумачења. Очекивао сам да ће неко ко се бави езотеријом обрадити управо овај приступ историји, како сам то наговестио у овом тексту, јер "историја" није низање реалистичних факата, она има своју паралелну димензију, паралелни ток, који је често значајнији од оног позитивистичког који се нуди као "слика и тумачење." Међу нашим савременим историчарима и даље је највише оних који догматски третирају историју на поставкама тзв. немачко-бечке историјске школе, која је фалсификовала и намерно искривила значајне историјске догађаје и чињенице, стављајући их у оквире сопствених потреба. На другом крају имате "историчаре-песнике", који у својој националној еуфорији претерују неконтролисано у жељи да истакну одређене националне вредности или обележја. Тако се ствара нови култ Видовдана који не осветљава право значење ових догађаја па самим тим и ова и будуће генерације понављају холограм који је неко други поставио.

Био бих више него срећан кад бих прочитао текст о Косовском боју из турских извора. Турски хроничари признају да се турска војска дала у бекство после погибије султана Мурата, кога је "с коња оборио српски пешак копљем." Наравно, турски султан је морао бити на коњу, да га војска види, јер је реч о ратничком народу, степским пљачкашима, и вођа је морао бити на челу сваке битке. Отпада романтичарска верзија народног песника да је "Мурат лежао на јастуцима у свом шатору." Бајазит се вратио на бојно поље поподне, сазнавши да је султаново тело остало на бојном пољу, и сасвим случајно заробио кнеза Лазара и његову малобројну пратњу, јер је кнез кренуо ка цркви да се захвали богу на победи. По једној верзији Бајазит није погубио брата Јакуба већ га је само ослепео. Заиста, било би важно истражити све релевантне податке, не само везане за Косовску битку већ за сваки значајан догађај из наше прошлости.

Нисам превелики оптимиста да ће неко од "теоретичара" или "историчара" обрадити постојање "лозе змајева" у српском народу, тачније речено, Милош Обилић (или Кобилић), или Милош Драгиловић, је "змај", син Змаја од Јастребца и чобанице Јање. Али "змајеви" спадају у "епску поезију", у "мит", и њима се, јел'те, не баве озбиљни историчари. То што постоје "змајеви" у српској епској поезији кроз пет генерација, што је деспот Стефан Лазаревић основао Витешки ред Змаја (а не Жигмунд Луксембуршки), јер витез змаја могли су бити само они који су били пореклом Немањићи, или у сродству с Немањићима, није довољно провокативно за "историчаре". Није истражен ни однос кнеза Лазара према зетовима, Вуку Бранковићу и Милошу Обилићу (интересантно,народни песник обојицу зетова третира као "издајнике"), да истражи разлоге зашто се велики део српског племства оглушио о позив кнеза Лазара да дођу на Косово, о борбама које је деспот Стефан Лазаревић морао да води против побуњеног племства због потписаног вазалног уговора с Турцима, итд.

Тек не очекујем да се неко позабави стварним изучавањем историје породице Немањић (Немања - српска верзија хебрејског имена Нехемија, Немија), која је сматрала да потиче од римског цара Лицинија, сувладара Константиновог, и да се тек после његове смрти у рату око римског престола, одселила из североисточне Србије (данашња Тимочка Крајина) на југозапад Балкана (данашње Косово и Црна Гора). Не очекујем да ће неко да се позабави тумачењем титуле "деспот" коју су носили српски владари, која није никаква "византијска титула" већ је корен речи "Деспосyн" ("слуга Господњи") и носили су је крвни сродници Исуса.. Јеретички, зар не? Скочиће Црква да вас клепа догмом да се Исус није женио и прогласити вас богохулником и јеретиком. Иако има више (растурених по разним изворима) података да јесте био ожењен, искочиће историчари позитивисти из добре, старе, бољшевичке историјске школе "узрока и последица" да вам објасне да "нема података" за оно што кажете, а ако "нема података" то се није ни десило.

Јадни су духовни домети савремене цивилизације која и даље вешто манипулише људском свешћу стварајући посебно духовно стање које карактерише одсуство критичког начина мишљења. Преовлађујући облик мишљења данас је папагајско понављање "верификованих истина", и нема поносније личности на кугли земаљској од оне која је препуна овако нагомиланих "знања." Што је испразније "знање" којим људи пуне свој ум то је већа њихова сујета и жеља да то "знање" преносе другима. У комбинацији са прагматичним, лењим духовним односом према свакодневној потреби (и могућности) да се од "знања" живи, имате оно с чим се сусрећете сваког дана - између осталог, да ће се српство узвисити на "Видовдан 28.јуна". Наравно, ни једном од тих првобораца видовданског српства није пало на памет да покрене иницијативу поновног зидања споменика косовским јунацима који је подигао деспот Стефан, и на коме је био уклесан величанствен текст који је све говорио о витештву једног народа и његовом духу. Наравно, важно је бити "витез" баш на "Видовдан 28. јуна", све остало су фантазмагорије којима "рационални" људи немају времена да се баве. После се чуде и питају шта значи "небески народ", и не схватајући зашто се судбина балегара разликује од судбине орла.

Mилан Видојевић
"Српске Новине Црна Гора"