[Jellena]

И Црногорци траже жртве из масовне гробнице
Чланови удружења „Открићемо истину”, које годинама ради заједно са Словенцима на откривању гробница из „крвавог пролећа 1945”. сумња да у јами рудника „Барбара” има и Црногораца
Душан Никлановић

Будва – Масовна гробница коју су недавно открили словеначки истражитељи у јами бившег рудника „Барбара” код Лашког, није изненадила Црногорце. Још од 2004. невладина организација „Открићемо истину”, чије је седиште у Будви, заједно са Словенцима ради на откривању масовних гробница.

– Словенци су до сада открили више од 400 масовних гробница из „крвавог пролећа” 1945. када је на подручју бивше југословенске републике стрељано, без доказивања кривице и суђења, више десетина хиљада људи са свих простора ондашње Југославије, каже за „Политику” Душан Никлановић, председник Удружења „Открићемо истину”.

Из Републике Словеније учинили су много да се пронађу гробови страдалника који су ликвидирани после завршетка Другог светског рата и који су били криви само зато што су били антикомунисти. И да се достојно обележе. По националности страдали су били Срби, Црногорци, Хрвати, Словенци...

– Међу страдалима у јами „Барбара” било је, како су казали словеначки истражитељи, највише Словенаца. Но, речено је да су у тој јами убијени Срби и Црногорци и ми ћемо ускоро кренути у Словенију, где ћемо са нашим пријатељима покушати да дођемо до података, колико људи из Црне Горе је ту страдало. И да бар њихова имена сазнамо, каже др Чедо Вукмановић из поменуте организације.

Удружење „Открићемо истину”, је у Камничкој Бистрици организовало, заједно с Митрополијом црногорско-приморском, јуна 2005. велики парастос стрељаним Црногорцима и Србима. То је први пут након 60 година да се помену жртве на месту где је стрељан део „црногорске колоне” коју је чинило близу 20.000 људи.

Душан Никлановић је преживео пакао Словеније, а у Камничкој Бистрици стрељана су му два брата. Ове године из штампе ће изаћи обимна публикација о крвавом пролећу 1945. са именима страдалника из Црне Горе, дела Херцеговине и Санџака.

Др Чедо Вукмановић, чији је отац свештеник Лука, рођени брат револуционара Светозара Вукмановића Темпа, убијен у Камничкој Бистрици, наглашава да ће списак страдалника бити дужи него што се до сада мислило.

– Тог пролећа, широм целе Словеније нашли су се антикомунисти, делови четничких формација, али и много цивила, усташа, домобрана, белогардејца, који су имали намеру да напусте Југославију. Збег из Црне Горе је настојао да се повеже са савезницима, Енглезима, али је уследила груба обмана: предати су партизанима. Прво је била одређена аболиција за све који су се нашли ту у мају 1945. коју је дао Тито, а онда је после само три дана партијски врх одлучио да се изврше масовна стрељања. Такву одлуку донели су у Љубљани Тито, Кардељ, Ранковић и Ђилас.

Егзекутори су тог пролећа 1945. биле партизанске јединице. Правило је било да Црногорци убијају Црногорце, Словенци, Словенце, Хрвати Хрвате... Тако је црногорска избегличка колона која се раштркала по целој Словенији након доласка на Зидани мост, страдала од војника Треће дивизије. Масакр у Худовој јами рудника „Барбара” извршили су словеначки партизани јер је међу уморенима било гро Словенаца.

Саво Греговић
[објављено: 14/03/2009]
izvor:Politika

[Jellena]

Зар је Дража Михаиловић најспорнија личност у Европи из времена Другог светског рата? Или је то, ипак, пре свега слика наших нарави и наше идеолошке занесености?
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Bulatovic-Vojska-zna-istinu-o-Drazinom-grobu.sr.html

[FreeSouth]

Зар је Дража Михаиловић најспорнија личност у Европи из времена Другог светског рата? Или је то, ипак, пре свега слика наших нарави и наше идеолошке занесености?
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Bulatovic-Vojska-zna-istinu-o-Drazinom-grobu.sr.html

Мислим да ти питање није комплетно без првог дијела пасуса:

Ваља рећи и то да у Шпанији још постоје споменици фашисти Франку и његовом истомишљенику Анти Павелићу. Овом потоњем на гробу су исписане речи: „У Мадриду гробница од злата, где нам лежи вођа Хрвата”. У Италији постоји споменик такође фашисти Бениту Мусолинију, Французи знају где је сахрањен генерал Петен, као што то знају и Норвежани кад је реч о Квислингу.

[Jellena]

Šuvarski sistem obrazovanja

Kriza koja je sve vise bila prisutna od 1960-ih nije mimoisla ni obrazovanje. Ovde se naime najvise osetila. Nastao je period sveopste politizacije ,pa i obrazovanja.

Iz godine u godinu siromastvo je bilo sve vece,  rasle su nejednakost (K.Marks:"Obrazovanje je drustveno uslovljeno"), sto se odrazavalo i na ucenje, kako na nivou porodice (stambeni i drugi uslovi, ishrana, ) i u obrazovnoj sredini.

Narocito su bile porazne posledice .Reforme usmerenog obrazovanja (tzv."Suvarica") koja je pocela 1977/78 i ciji je idejni tvorac bio dr.Stipe Suvar .Ova reforma je bila zasnovana na intencijama X Kongresa SKS (saveza komunista Srbije) o preobrazaju vaspitanja u skladu sa razvojem socijalistickog samoupravnog sistema, radi jacanja vlasti radnicke klase. Umesto da se krene svetskim tokovima, osavremeni obrazovanje, podstakne veca primena nacela sposobnosti u obrazovanju, da se obrazovanje ucini efikasnijim i produktivnijim, obrazovanje je bivalo politizirano i gurano u narucje marksizma.

Navodno je bio cilj da se obezbedi veca orijentacija na proizvodna zanimanja, i uklanjanje dualiteta izmedju umnog i fizickog rada,i da se obezbedi obrazovna orijentacija u skladu sa afinitetima i sposobnostima, i u isto vreme vodeci racuna o potrebama privrede za razlicitim profilima zanimanja. Jedan od navodnih ciljeva je bio prevazilazenje socijalnih razlika.

Sprovedene su korenite izmene obrazovanja, umesto tri ranije skole (gimnazije koja je omogucavala upis na studije,tehnicke skole i radnicke skole), uvedena je jedna zajednicka skola. Prve dve godine su bile zajednicke, (tzv.opste obrazovanje) i obavezne za sve. U drugoj fazi koja traje dve godine smerovi i zanimanja bili su izabirani prema afinitetima. Kriterijumi za dalju prohodnost ,prema intelektualnim ili radnickim zanimanjima su bile ocene , i u izvesnoj meri rezultati na testovima na prijemnim ispitima.

Opozicija i disidenti su ovoj reformi stavljali na teret dogmatizam, kulturnu revoluciju, primitivizam, (gusenje sposobnih u korist"svojih"). Naime, usled osiromasenja i flagrantnih socijalnih razlika i politizacije obrazovne sredine, jos je vise bilo priguseno funkcioinisanje nacela sposobnosti, pa su prilicno cesto umesto najnadarenijih, najbolji djaci bili oni koji su imali najbolje uslove zivota i ucenja i kojima je bio obezbedjen najbolji prijem u obrazovnoj sredini (koja je bila izuzetno imprsionirana drustveno-politickim polozajem roditelja).Razume se bili su mnogi odlikasi i vukovci koji noisu bili samo iz privilegovanih porodica, ne treba do kraja uopstavati. Otuda su deca iz politicki bolje stojecih porodica bila kanalisana prema "intelektualnim"zanimanjima a ostali prema"radnickim",te je tako bila osigurana intencija da deca budu isto sto i roditelji, tj. cuvanje status quo. Nastavni programi su bili politizirani, izbor nastavnih kadrova je bio u rukama Ministartsva prosvete i etatistickih centara moci (MPP-moralno politicka podobnost).

Ova reforma je napustena 1990 a zatim 1992 godine kada se vratilo na neki nacin raniji sistem skola.Uvidelo se da ova reforma nije eliminisala ni jedan od nedostataka prethodnog obrazovanja., nego da je situaciju pogorsala. Stvorene su nove politicke tenzije i nepotrebna politizacija, vece socijalne razlike, nepoverenja i lose procene, i zarista sukoba, mnogi ucenici su usmereni u pogresnom smeru, ili demoralisani, potisnuti i gurnuti u apatiju ili razocarenje..Naneta je ogromna steta koju trpimo i danas .
http://solair.eunet.yu/~pokret/obrazova.html

[Jellena]

Komunisti su poljoprivredu svjesno podredivali industriji i uslugama.

 Od ukupnih investicija u Crnoj Gori, poljoprivreda je 1950. godine dobila 11,6 odsto, a vec 1953. godine investicije su pale na 1,5 odsto. Vlast nije afirmisala individualnog proizvodaca, jer je on bio „neprijatelj sistema“.

Smatralo se da individualni proizvodac samostalno obezbjeduje sredstva za egzistenciju i da ga partijska država ne može kontrolisati, što je bilo politicki neprihvatljivo. Zbog toga su svjesno marginalizovali individualne proizvodace.
Jedine ozbiljne investicije vlast je usmjeravala k društvenom sektoru. U državnom sektoru 1953. godine bilo je (konja, goveda, ovaca i svinja) 5.200, u zadružnom 96.000, a u privatnom 681.000, što je bilo znatno manje nego u predratnom periodu.

 Narocito je opao broj koza: sa 266.000 u 1948. godini, na 89.000 u 1953. No, i s desetkovanim fondom, Crna Gora je 1953. godine na 1.000 stanovnika imala 456 goveda (jugoslovenski prosjek 295) i 1.272 ovce (jugoslovenski prosjek 673). To je obezbjedivao privatni sektor, koji je planski uništavan.

 U suštni, to je bilo uništavanje hrane. Knjaževina Crna Gora nije imala snage da od poljoprivrede napravi dobar biznis, ali je ipak brinula o visini proizvodnje i obezbjedivanju tržišta za viškove. Kraljevina Jugoslavija je to lošije radila od prethodne države, a komunisti su zbog ideoloških razloga unazadili cak i takvu poljoprivredu.
http://www.monitor.cg.yu/ARHIVA/a_939%20(15).html

1954 god. donet Zakon o zabrani držanja koza, koji je jedinstven u svetu.
„Neposredno uoci Drugog svetskog rata u Jugoslaviji je bilo 1.800.000 koza. To su uglavnom bile domace balkanske koze, od kojih je do 5% bilo mlecnijih rasa raznih genotipova. U toku rata broj kozaje opao, da bi se posle rata povecao na 1.300.000. Zabranom gajenja koza koja je doneta 1954. godine unušteno je preko 80% koza od zabeleženog stanja, tako da pocev od 1954. godine pa sve do 1991. godine ne raspolažemo sigurnim statistickim podacima o brojnom stanju koza.”

[breakpoint]

tanasije uzunović

Još me boli progon familije

Odrastao sam sa Jevrejima. Otac ih je krio za vreme rata, išli smo na njihove praznike, jeli gurabije. Takođe, odrastao sam pored džamije u koju nismo ulazili, ali smo gledali njihove verske obrede. I to se moralo poštovati, to sam shvatio sa šest-sedam godina, priča u ispovesti za „Blic nedelje“ glumac Tanasije Uzunović.



Sveti Sava
Rastao sam uz slike kralja Aleksandra i srpskih vojskovođa.
Kada sam 1949. krenuo u školu slavili smo Svetog Savu. Ali sledeće godine učiteljica je rekla: Deco, ove godine nećemo proslavljati Svetoga Savu jer on je imao brata Stefana Prvovenčanog. On i njegov Stefan Nemanja bili su vlastodršci i imali su robove, a mi se protiv takvih borimo. Sveti Sava jeste bio prosvetitelj, ali pošto je podržavao svoga brata, mi nećemo više da slavimo.

Karakteristika
U kući smo slavili Svetog Nikolu i taj dan nisam išao u školu. I imao sam problema. Izvodili su me na tablu kao unuka zelenaša „protiv kojih smo se mi borili“. I odjednom celo me je odeljenje doživljavalo kao da sam neprijatelj. Kasnije nisam smeo da učestvujem na sletovima. Kada sam služio vojsku, u Lukavici kod Sarajeva, sticajem okolnosti pročitao sam svoju karakteristiku. To je sramotno šta je tamo pisalo. Osećao sam se kao poliven prljavom vodom. Bilo mi je jako žao mojih roditelja, koji su bili divni. Ali tek tada sam shvatio kakve su oni muke prošli.

Imetak Uzunovića
Moj deda Jovan i njegov brat Nikola prešli su Albaniju. A imanje je moj pradeda Tasko Uzunović kupio od age draževačkog. I to imanje je otplaćivano sve do 1934. godine, dakle, otplaćivali su ga i sinovi Taska Uzunovića. Odatle imetak Uzunovića. Oni nikad nisu imali pare u stranim bankama. Moto Nikole Uzunovića bio je da je onaj ko drži pare u stranim bankama izdajnik.
Nije to bilo samo sticanje bogatstva, nego je taj imetak služio nečemu. Uzunovići su ulagali, gradili kuće. Nikola Uzunović je bio predsednik Vlade, ali nije mogao da gradi kuće od plate, već je založio celo imanje i zbog toga dolazio u sukob sa mojim ocem.

Moral i beneficije
Sin Nikole Uzunovića, moj otac, iako je bio sin predsednika Vlade, nije mogao da studira u Beogradu, nego je išao u Novi Sad. To je bio lični moralni stav. Da ne kažu – eto, sva ministrova deca dođoše u Beograd. Dok je studirao, moj otac nije stanovao kod Nikole Uzunovića, iako je ovaj imao gde da ga primi. Da ne bi rekli, eto, koristi beneficije svog strica.
Kada mu je 1941. Velibor Jonić tražio da potpiše apel protiv komunista, Nikola je rekao: Velibore, ratno je vreme. A ja u ratno vreme ništa ne potpisujem. A bio je antikomunista.

Belanovački vitez
Majka mi je iz Belanovice. Moj pradeda Savko Gavrilović imao je četiri ćerke i dva sina – mog dedu Dragomira i Milovana Gavrilovića, strica moje majke. Kao izuzetan oficir Milovan 1903. odlazi u Pariz na akademiju, tamo upoznaje Polu, ženi se i rađa šestoro dece. Pred početak prvog balkanskog rata 1912. vraća se i stavlja se na raspolaganje vrhovnoj komandi. I kad su osvojili Jedrene, Šukri-paša, komandant Jedrena, hoće da se preda i pita ko u armiji Vojvode Stepe zna francuski. Bio je to Milovan, pred kim je paša po protokolu trebalo da klekne i preda mu sablju. Kad je hteo to da učini, Milovan ga zadržava i kaže: „Ja nisam došao da ponizim protivnika. Bog i ratna sreća su hteli da moja vojska pobedi.“ I ostavi mu oružje, što je bila velika čast, a u znak zahvalnosti za njegovo viteško ponašanje Šukri-paša mu poklanja sablju, dvogled i revolver koji je doskoro bio u Vojnom muzeju.

Pesak iz Nišave
Kao i svi zemljoposednici, moj deda Jovan i stric Blagoje posle rata je trebalo da budu streljani. Ali seljaci Draževca su rekli: Pobijte prvo nas, pa onda Uzunoviće. Kakvi zelenaši, o čemu vi govorite! Moj otac je skupljao te seljake i s njima se dogovarao šta će da se seje. I svaki centimetar je bio obrađen. I posle kad je video šta se desilo sa tom zemljom, otac je rekao: Ajde što su uzeli, al’ što su upropastili.
Oca su izdali ljudi kojima je on spasavao živu glavu, verovatno su se bojali. A kad su nam uzeli imanje, otac je vadio pesak iz Nišave da bi mogao da nas prehrani. Ja to nisam zapamtio, ali za moje starije sestre to je bio šok.

Slikarska škola
Ruskinja Ksenija je videla moje crteže i rekla: Ovaj mali treba da ide u slikarsku školu. I ja sam krenuo u srednju likovnu školu u Nišu čiji je direktor bio Sima Čemerikić, čuveni akvarelista. Tu su mi predavali mnogi profesori koji su kasnije bili na beogradskoj akademiji, a Čeda Krstić je govorio da nema slikara bez crtača. I crtali smo do besvesti. Ali imali smo i časove slikanja, vajarstva. U trećoj godini opredelio sam se za slikarski odsek i to je trajalo do kraja četvrte godine kada je došla nova direktorka koja je potpuno promenila sistem školovanja. Tako sam se u petoj godini našao za razbojem da tkam. Za mene koji sam se spremao za akademiju, to je bilo strašno. I prestao sam da odlazim u školu.

I honorar i stipendija
Lutajući niškim ulicama na jednom izlogu video sam neke slike KUD-a „Abrašević“. I ušao sam da pogledam predstavu. Igrala se „Šarena lopta“ Igora Torkara, a glumili su kasnije glumci Narodnog pozorišta Mida Stojanović i Sonja Jauković i izvesni Dušan Vlač koji se bavio građevinarstvom. Meni se to dopalo i počeo sam s njima da se družim. Jednog dana Vlač se razboleo i oni me pozovu da glumim umesto njega. Ljudima se to dopalo, a dopalo se i meni. Posle smo igrali Tenesija Vilijamsa, Sarajana, Judžina O’Nila. I na takmičenju amatera u Vrnjačkoj banji zapazila me je kasnije moja profesorka Ognjenka Milićević, koja mi je rekla: Vi bi trebalo da pokušate na Akademiji. U međuvremenu Mida i ja dobijemo uloge u niškom Narodnom pozorištu. On je igrao Banović Strahinju, a ja Boška Jugovića. Predstavu su videli Zlatan Dorić i Hugo Klajn, koji mi je rekao: Mali, ti treba da dođeš na Akademiju. Pošto otac nije imao novaca, pomoglo mi je niško pozorište. Za uloge Boška Jugovića i u Koštani, gde sam igrao sa Mirom Peić, dobio sam stipendiju i otišao na akademiju.

Gazdarice i aplauzi
U Studentskom gradu mi nisu dali da stanujem, pa sam u Beogradu promenio 32 gazdarice. Otac mi je rekao: Čim prvu peticu dobiješ, vraćaj se nazad! Ali bio sam dobar student. Kod Mate Miloševića sam diplomirao sa desetkom. Ljiljana Krstić nam je još na početku studija rekla nešto što me je kasnije možda koštalo i karijere. Rekla je: Deco, ko već sad ne raskrsti sa zavesama, aplauzima i slavom, neka odmah napusti Akademiju.

Bojanove bebe
Kada mi je stigao telegram od Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rečeno mi je: Mi vas pratimo od treće godine. Na toj trećoj godini Mira Peić, pokojna Neda Spasojević i ja smo u Veneciji dobili nagrade. Mira i ja smo igrali jedan deo Pintera, a Neda je govorila tužbalicu sestre Batrićeve. Tada su Englezi pitali odakle mi znamo za Pintera. A u to vreme Pinter se normalno igrao u Ateljeu.
Gojka Šantića, Duška Đurića i mene primio je Eli Finci, ali ubrzo dolazi Bojan Stupica, a sa njim i grupa mladih glumaca – Svetlana Bojković, Voja Brajović, Mirjana Vukojičić, Lane Gutović... To su takozvane Bojanove bebe.

Bumbar u Jajcu
Jednog dana 1968, Nada Medina, tadašnja sekretarica Stupice, kaže: Čeka te Bojan! Ja odem, a on će: Je li, Uzunoviću, jesi li ti iz Niša? A mene k’o da je neko polio ’ladnom vodom. Pomislih, gotovo je. I tačno sam znao koje je sledeće pitanje: Šta ti je Nikola Uzunović? A ja kažem: Deda. Bojan me pogleda i reče: Bumbar, što si ubledeo? Pa on je bio fenomenalan govornik, 12 sati je bez napisanog teksta govorio u Skupštini, a ovi moji pojma nemaju. I tu mi kaže da treba da učestvujem na svečanosti u Jajcu. A tamo me je Rodoljub Čolaković pitao isto što i Bojan. I još je dodao: Jesi li ti komunista? Ja kažem: Nisam, ne da mi jedan starac. On pita: Je l’ otac? A ja kažem: Nije otac, ne da mi sveti Nikola.

Crna lista
Moj prvi film bio je „Koraci kroz maglu“ Žorža Skrigina. Tu sam igrao partizana. Pozitivac sam bio i u „Sabirnom centru“ i kod Puriše Đorđevića u filmu „Trener“. Sve ostalo su Nemci i četnici. I na televiziji i na filmu. Naročito na televiziji nisam bio omiljen. Tamo sam se nekome strahovito zamerio, a ne znam zašto. Razgovarao sam o tome sa Milovanom Vitezovićem i on mi je rekao da nije bilo crnih lista. Ali to nije tačno. Ja sam bio na crnoj listi.

Gazimestan
Mnogi su napravili karijere pljujući Slobu Miloševića. Ja nisam naseo i nisam otišao na Gazimestan. Znao sam da je to podmetačina. Miloš Žutić, moj venčani kum iz prvog braka, dođe kod mene i kaže: Zovu me ovi. A ja kažem, ako ide patrijarh, zašto ti ne bi išao? I Miša ode. I desi se to što se desi. Milošević sleće helikopterom i njegovom preosveštenstvu patrijarhu srpskom kaže: Zdravo! To mi je Miloš Žutić pričao. Kad se vratio bio je strašno ljut. A ja ga pitam: Mišo, ko je taj čovek? A on kaže: Tanasije, to ti je jedna uspaljena komunistička džukela.

Rajko i Dragorad
Kad smo snimali u Boraču, ljudi iz ekipe su se pitali: Je li ovo moguće? Prelepo je. Da, Srbija je prelepa. Ali uništila ju je Titova rečenica: „Nema gospode, nema seljaka, svi smo mi radnici.“ Nije tačno. Srbija je seljačka zemlja u najboljem smislu te reči.
Bila bi velika sramota da se serija „Moj rođak sa sela“ ne nastavi. Tekst je izuzetan, a način na koji je Marko Marinković vodi posao je neverovatan. I tu nema prostakluka. A ja sam u lik Rajka Maleševića uneo svoje belanovačko iskustvo. Pa nisu naši seljaci budale, nisu štrokavi, nisu glupi. To su ljudi koji imaju svoje lepe i loše trenutke, svoje probleme i svoje poroke. Kao Dragorad. Ali to su normalni ljudi.

Gagulići
Ti naši tajkuni, naši Gagulići, to su ljudi koji samo o sebi misle i ne zanima ih ni država ni šta će biti sa ovom zemljom. Niti šta će biti s njihovom decom i njihovim unucima. Nažalost, Gagule su se namnožile u ogromnim količinama. Ja mogu da dokažem odakle mi imanje, a kako će da dokažu oni koji su za pet-šest godina došli do ogromnih bogatstava. „Gorki plodovi“ zadiru u srž problema. Siniša Kovačević nije izmislio da je pronađena odsečena glava na Bulevaru kralja Aleksandra. Nije izmislio obračune bandi, predozirane narkomane. Zbog toga su „Gorki plodovi“ zaista gorki. I Gagula, lik na koji sam veoma ponosan, i te kako postoji. I sve je jači.

Ranjeni orao
Mog oca su zatvarali i zato što je imao poljoprivrednu literaturu na nemačkom jeziku. Prilikom jedne premetačine pronađoše i knjige Mir Jam, između ostalog i „Ranjenog orla“. Pa čovek iz Udbe pita: Kakvo je ovo građansko đubre?
Ja sam sentimentalno vezan za ovu seriju, jer to je atmosfera u kojoj sam ja živeo, pogotovo oni delovi na selu. Kad se moj otac 1933. oženio, hteo je da moju majku vodi na more. A moj deda, Jovan, zaprepašćen, kaže: Šta će tebi more kad ovde imaš livadu? Na more idu samo hohštapleri! I tako moja majka nije videla more sve dok nije otišla kod sestre u London.

Hoću da znam zašto su mi tukli oca
Mnogi stari Beograđani koji su 1996/97. iznosili sokove i sendviče šetačima danas su razočarani. Jer promena se nije desila. Demokratija mora da počne od ispravljanja nepravdi. Nije to pitanje imetka. Ali ja moram da znam zašto su mi tukli oca. Kada je 1948. prvi put došao iz zatvora, moja majka ga nije prepoznala. Tu sliku nikad neću zaboraviti.

Lična karta
Tanasije Uzunović je rođen 1942. u Nišu. Završio je Pozorišnu akademiju u klasi profesorke Ljiljane Krstić. Osim u pozorištu, igrao je u preko 50 filmova i TV drama. Dobitnik je Sterijine nagrade i Okto-barske nagrade grada Beograda. Ženio se tri puta, ima 17-godišnju ćerku Sofiju.

[Jellena]

Golootočani

Na Sestom kongresu SKJ, odrzanom 1952. godine, Aleksandar Rankovic izjavio je da je 47 odsto medju optuzenima, koji su robijali vise godina, bilo nevinih. Na Golom otoku i Ramskom ritu, nasao se i decak od 13 godina, i devojcica od 14 godina.

U mnogim knjigama dedicirano se iznose podaci, sa brojkama i imenima, koji potvrdjuju da je Goli otok, u stvari, nastavak genocida nad srpskim narodom, jer je 78 odsto Golootocana bilo pravoslavne vere.
http://www.yurope.com/nasa-borba/arhiva/Jul98/1507/1507_26.HTM


Politicki logor Goli otok je osnovan 1949, u najužem rukovodstvu partije i države, a prvi logoraši su stigli na ostrvo jula iste godine. Goli otok je zatvoren 1956, kada i Sveti Grgur.

Prema jednoj od procena, na Golom otoku je bilo izmedu 40 i 60 hiljada logoraša, od kojih je pomrlo ili ubijeno izmedu 5 i 15 hiljada.
izvor

[Jellena]

Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста

Злочини против Бога и народа

Година 1941. остаће црним словима забележена у историји православног србског народа. После априлског слома и капитулације Краљевине Југославије долази тиранска непријатељска окупација. Немци, Италијани, Мађари, Бугари и Арнаути заводе своју крваву страховладу, а у западним крајевима сломљене и окупиране Краљевине Југославије ниче злогласна Независна Држава Хрватска као творевина какву модерни свет није видео, а историја није забележила.

У свеколиком хаосу и расулу, над народним несрећама и трагедијама, над раскућеним и попаљеним домовима, над прекланим и ујамљеним Србима преко Дрине и Саве, силованим србским мајкама и сестрама, Комунистичка партија Југославије, на челу са бившим аустро-угарским фелдвебелом Јосипом Брозом званим Тито, креће у свој крвави поход градећи своје идеале на несрећи србскога народа.

Још пре почетка Другог светског рата, безбожни комунисти су ковали планове о касапљењу Краљевине Југославије и србскога народа. Комунистичка партија Југославије је на својим првим конгресима отворено заузела став да треба срушити Краљевину Југославију као "тамницу" југословенских народа. Комунисти су на чувеном комунистичком конгресу у Дрездену децидирано одлучили и навели Србске Земље које су, после распада Краљевине Југославије и извођења њихове револуције, требале да постану државе. На том конгресу, нажалост, Србија није била поменута као будућа држава.
Комунисти нису бирали савезнике у остваривању свог крвавог плана.

 Најдрастичнија потврда ове комунистичке бескрупулозности јесте уговор о усташко-комунистичкој сарадњи који су почетком тридесетих година овога века у сремскомитровачком затвору саставили и потписали Хрват Миле Будак, потоњи србски крволок и доглавник Анте Павелића, и Јеврејин Моша Пијаде, доглавник и најближи сарадник Јосипа Броза чија "Пасја гробља" и данас сведоче о његовој улози у Другом светском рату. Моша Пијаде и Миле Будак су у другом и трећем члану поменутог уговора прецизирали да:

"вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полуострво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирања Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије према Истоку. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.
Вођство хрватске усташке организације предосећа, да ће у случају да не наступи брза промена, хрватски народ подлећи југословенској подлости и српској хегемонији, те нуди своју сарадњу свима подјармљеним народима Краљевине Југославије, а поготову комунистичкој партији, како би се пожурио ток догађаја, а према упутима овог вођства.

Члан 3.
Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомагати и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и разним штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.
Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања, у постизању усташких идеала обећава своју помоћ.
Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на пример: путем јавних прогласа, приватних разговора итд. те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима демонстрација, револуција или рата, а особито што се тиче уништења свега оног што је српско и православно, као што је наглашено у тачки 2. овог Споразума". (Овај документ се чува у Архиву војно-историјског института, Недићева грађа, К. 1. Ф. 1. Д9-9а).

Комунистичка партија Југославије није била само идеолошка и политичка већ је била и својеврсна терористичка организација. Комунисти нису чекали да се распламса ратни пожар да би кренули у остваривање својих крвавих циљева већ су и у мирним временима организовали саботерске и терористичке акције (као, на пример, када је муслимански комуниста Алија Алијагић са Родољубом Чолаковићем и групом терориста Комунистичке партије у Делницама убио србског министра Милорада Драшковића).
Но, Други светски рат је представљао идеалну прилику да комунисти изађу из илегале и крену у свој демонски поход. На њиховом путу је све требало да буде прегажено. Идеологија и интерес револуције је сваком комунисти наметао императив уклањања свега онога што је било против њих. Једина "светиња" им је била револуција, која је по цену убистава најрођенијих и најближих морала бити изведена. О комунистичким злочинима над недужним србским становништвом ће се тек писати и они ће по монструозности бити уз усташке злочине у Независној Држави Хрватској.
Као што се из уговора, који су потписали Миле Будак и Моша Пијаде, да видети, један од главних циљева усташа и комуниста је био везан за уништење Србства и Православља. И усташе и комунисти су се још у првим данима рата у Југославији устремили на Србску Цркву као духовни стожер Србства тако што су најпре убијали србске владике и свештенике.

Србска Црква је била распета на крсту. У злогласној Независној Држави Хрватској су убијени епископ бањалучки Платон (Јовановић), митрополит дабро-босански Петар (Зимоњић), епископ горњокарловачки Сава (Трлајић), а од последица усташке тортуре су умрли митрополит загребачки Доситеј (Васић) и епископ захумско-херцеговачки Николај (Јокановић). Поред петорице архијереја Србске Цркве, у НДХ је страдало преко 200 православних свештеника.

Србска Црква није била поштеђена од ниједне стране војске која се налазила на територији сломљене Краљевине Југославије. У архиву Светога Архијерејског Синода СПЦ се налазе подаци за преко пар стотина свештеномонаха и свештеника који су страдали у току Другог светског рата и непосредно после њега.
Комунисти су највише одговорни за злочиначка убиства србских свештеника. Према подацима којима ми располажемо, комунисти су побили преко три стотине србских свештеника. Они се, дакле, према броју убијених православних свештеника не могу мерити са ниједном војском која се налазила на подручју Југославије од 1941 – 1945. године.

Истражујући ратну штампу наишли смо на монструозне злочине које су, у скоро свим случајевима, пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су издисале од мука на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању србских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: "Носим капу са три рога и борим се против Бога", "Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара", "Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша" итд.

Тешко је данас утврдити број комунистичких жртава у годинама рата и непосредно после њега. Страни историчари, који су из западних земаља могли слободније да пишу (али нису имали комплетан увид у све податке), оставили су каква таква писана писана сведочанстава о партизанским злочинима у 1944. и 1945. години. Тако, на пример, гроф Николај Толстој у својој књизи "Министар и масакри" пише да су партизани у току 1944. и 1945. године побили преко 350.000 људи, а Енглез Мајкл Лис у својој књизи "Силовање Србије"(која је недавно објављена и на нашем језику) наводи бројку од 250.000 убијених Срба у поменутом периоду. На жалост, број партизанских жртава у прве три године рата још увек није утврђен.
Важно је нагласити да се комунистички злочини над србским народом и свештенством по својој монструозности не могу мерити са усташким злочинима за које се сматрало да су најстравичнији.
Ратна штампа је забележила, а народ је у предању кришом сачувао сећање на методе којима су се партизани служили приликом мучења и убистава Срба. Углавном су практиковали следеће:

1. стрељање у потиљак
2. черечење
3. сечење на парче
4. растрзање трком кола
5. вађење очију и терање мученика да једу сопствене извађене очи
6. печење усијаним гвожђем
7. стављање руку и ногу мученика у кључалу воду
8. тестерисање живих људи
9. набијање на колац
10. кастрирање мушкараца
11. закопавање живих људи у земљу
12. бацање живих људи у јаме
13. убиства маљем

Партизани су највише уживали када су мучили и убијали србске свештенике и монахе. О комунистичком МАГНУМ ЦРИМЕНУ за време и непосредно после Другог светског рата ће се још дуго говорити и писати, али сигурни смо да је полувековни период владавине југословенских комуниста најкрвавији период историје србског народа.
Због свега тога, а пре свега због мучеништва наших Свештеномученика и њихове вере у Бога Живога нисмо имали храбрости да коментаришемо потресна сведочанства која следе.
izvor: Rastko

[FreeSouth]

Poziv Srba iz Amerike: DOBRICE, GDE JE DRAŽA?

Srpska narodna odbrana zahteva od Dobrice Ćosića da kaže gde je grob četničkog lidera.
Ćosić odgovora za Press nedelje: „Apsolutno ne Želim da govorim o DraŽi Mihailoviću"



http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=61709&sectionId=37


Џукела комунистичка!
Да је државе, проговорио би он на суду као бела лала 

[Jellena]

Lijepo reče Kosta Čavoški da se u Srbiji posle Miloševića ništa nije promijenilo, komunisti su i dalje na vlasti, tj oni su kao korov neuništivi.

[Jellena]

Istraga o stratištima

~Dušan Niklanović i Čedo Vukmanović svjedoci su stradanja izbjeglih iz Crne Gore, pripadnika kraljevske vojske u otadžbini, sveštenika, intelektualaca i na stotine žena, djece i starijih nenaoružanih ljudi

 Specijalni tužilac za organizovani kriminal i ratne zločine Stojanka Radović saslušaće narednih dana dvojicu preživjelih u masovnim egzikucijama koje su u Sloveniji 1945. godine počinile partizanske jedinice, saopštilo je Udruženje "Otkrićemo istinu".


Predstavnici tog udruženja su sredinom maja boravili u Sloveniji kako bi se upoznali sa najnovijim istragama u otkrivanju stratišta u Sloveniji na kojima je, prema grubim procjenama više autora, ubijeno od nekoliko desetina hiljada do 400.000 ljudi iz raznih krajeva bivše Jugoslavije.


Preživjeli će biti saslušani na osnovu tužbe koju je jedan od oštećenih podnio specijalnom tužiocu.
Dušan Niklanović i Čedo Vukmanović su preživjeli svjedoci stradanja izbjeglih iz Crne Gore, koje su činili ostaci tadašnje kraljevske vojske u otadžbini, sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske, brojni intelektualci i na stotine žena, djece i starijih nenaoružanih ljudi.

-Specijalni tužilac Stojanka Radović pozvala je mene i mog brata, i ona će doći kod nas 6. juna. Vjerovatno će biti neko saslušanje, odnosno dokazivanje o tome - rekao je Niklanović.
On je pozvao sve one koji imaju informacije o tragičnim događajima u Sloveniji da im se jave.
-Zahtijevamo da nam se ljudi jave, da nam pošalju imena, da se više ne plaše nikoga i da se ne stide bilo koga zbog toga što su ti ljudi pošli u vojsku da brane svoju državu- istakao je Niklanović.

Crna Gora je jedina od država čiji su građani pobijeni u Sloveniji 1945. godine koja se slovenačkim institucijama nije obratila za pomoć u otkrivanju stratišta i identifikovanju žrtava, saopšteno je iz budvanskog Udruženja »Otkrićemo istinu«. Predstavnici ovog udruženja navode da su Hrvatska, Njemačka, Italija i Austrija zatražile proteklih godina pomoć slovenačkih institucija u otkrivanju, iskopavanju i verifikaciji stratišta, kao i oko eventualnog prenošenja zemnih ostataka žrtava i njihovog pohranjivanja u domovini.

-Dakle, sve zainteresovane vlade država, sem Vlade Crne Gore - kazao je na konferenciji za novinare potpredsjednik udruženja Čedo Vukmanović.
On je predstavio izvještaj ovog udruženja o posjeti njihove delegacije Sloveniji u cilju, kako navode, upoznavanja sa najnovijim dostignućima u otkrivanju stratišta širom Slovenije, na kojima su sredinom 1945. godine pobijene stotine hiljada ljudi, među kojima i ljudi iz crnogorskog zbjega.
-Do danas je u Sloveniji otkriveno 597 stratišta, na kojima je pobijeno, procjenjuje se, nekoliko stotina hiljada ljudi. Prve, grube procjene niza autora o broju pobijenih kreću se od nekoliko desetina hiljada do više od 400 hiljada ljudi- kazao je Vukmanović.
Prema njegovim riječima, tačan broj će se, ako ikada bude utvrđen, saznati tek kad se obave sve faze istrage na svim otkrivenim stratištima.

On je naveo da je delegacija Udruženja „Otkrićemo istinu" tokom boravka u Sloveniji intervjuisala nekoliko 80-godišnjaka iz Kamničke Bistrice, koji su bili svjedoci i sjećaju se događaja iz 1945. godine.

Udruženje će do kraja godine objaviti publikaciju o egzodusu između 18 i 20 hiljada ljudi iz Crne Gore i njihovoj pogibiji, sa imenima i prezimenima pobijenih.
Iz udruženja navode da je u Sloveniji 2003. godine izglasan zakon koji propisuje obaveze državnih organa u sistematskoj identifikaciji, verifikaciji, otkrivanju i obilježavanju svih stratišta gdje su partizani pobili pripadnike vojnih formacija i mnoštvo civila, žena, djece i starih nenaoružanih ljudi iz raznih krajeva bivše Jugoslavije.
Prema podacima ovog udruženja, glavna stratišta na kojima je pojedinačno pobijeno na desetine hiljada ljudi bila su Kamnik sa okolinom, Teharje kod Celja, Slovenska Bistrica, Maribor i Pohorje, Kočevski Rog, Kren, Podutik kod Ljubljane i rudnici Zagorje,Trbovlje, Hrasnik i Huda Jama.
-Prema dosadašnjim istraživanjima slovenačkih institucija, u okolini Kamnika pobijeno je najviše pripadnika zbjega iz Crne Gore, njih nekoliko hiljada. Ostala stratišta na kojima su pobijeni Crnogorci bila su Šume prema vodicama kod Ljubljane, Lancovo kod Radovljice, Stari Hrasnik kod Trbovlja, Pohorje, Tezno kod Maribora i Kočevski Rog- naveo je Vukmanović.

On tvrdi da su, prema saznanjima slovenačkih istraživača, pripadnike dijela zbjega iz Crne Gore, oko dvije do tri hiljade ljudi, u okolini Kamniki pobili pripadnici Pete crnogorske proleterske brigade iz sastava Treće crnogorske proleterske divizije, pod komandom generala Sava Burića.
-Tako su Crnogorci ubijali Crnogorce, Hrvati Hrvate, Slovenci Slovence i tako redom. To je bila komunistička doktrina, prihvaćena iz Staljinove prakse. O tome nije pronađena pisana naredba. Najvjerovatnije je da je komanda o egzekucijama prenošena usmeno kako ne bi ostajalo pisanog traga- naveo je Vukmanović.
M.V.R.-D.Ž.

Vlast ćuti
Predsjednik Udruženja Dušan Niklanović, koji je kao i Vukmanović preživio masakr u Sloveniji 1945. godine, naglasio je da cilj njihovog djelovanja nije revanšizam prema bilo kome, nego saznavanje istine.
-Mnoge stvari znam, ali zbog svoje djece i zbog vas neću da ih kažem, jer ne bi bilo dobro- tvrdi Niklanović.
Na pitanje zašto su čekali toliko godina da bi pokrenuli pitanja o tim događajima, on je odgovorio:"pitajte to vlast – Svetozara Marovića i Mila Đukanovića".
-Ja sam 1984. godine formirao ovo udruženje. Imam kopije 126 pisama koja sam slao i Vladi Slovenije i Ujedinjenim nacijama i Filipu Vujanoviću i Krivokapiću i poslaničkim klubovima, ali, nažalost, Crna Gora ćuti- kazao je Niklanović.
On je kazao da se poslije otkrivanja novih grobnica u Sloveniji nijesu obraćali Vladi Crne Gore, jer su čekali najnovije podatke o stratištima i stradalima.
izvor:Dan

[Sektor2]

Sve smo ih pobili Dana 10. maja 1945. godine shodno naređenju iz Štaba divizije izvršeno je strijeljanje Ljuba Minića iz Kolašina, Maja Radovića iz Morače, Milutina Jelovca iz Pljevalja, Miraša Savića iz Kolašina, Ratka Jovovića, Vidaka Zečevića, Kićuna Kujovića, Leka Šoškića, Radovana i Jovice Vujisića - navodi se u dokumentu koji je potpisao poručnik N. Jovanović

Strijeljanje grupe crnogorskih četnika na Zidanom mostu u maju 1945. godine izvršeno je po naređenju Štaba divizije, navodi se u dokumentu iz tog vremena do kojeg je "Dan" došao u posjed. U njemu se navodi da su komunisti 11. maja pomenute godine strijeljali deset četnika iz Crne Gore. Tom prilikom sačinjena je i zvanična bilješka koja je proslijeđena Đoku Kraljeviću, obavještajnom oficiru. Dokument je zaveden u Arhivu Jugoslavije u Beogradu.
- Dana 10. maja 1945. godine shodno naređenju iz Štaba divizije izvršeno je strijeljanje grupe zarobljenika četnika Draže Mihajlovića. I to: Ljuba Minića iz Kolašina, Maja Radovića iz Morače, Milutina Jelovca iz Pljevalja, Miraša Savića iz Kolašina, Ratka Jovovića, Vidaka Zečevića, Kićuna Kujovića, Leka Šoškića, Radovana i Jovice Vujisića - navodi se u dokumentu koji je potpisao poručnik N. Jovanović.
Nadalje se navodi da je prilikom strijeljanja pobjegao Dušan Milatović, a dva lica su pravila probleme.
- Vidak Zečević je pitao pitao zašto ih strijeljamo bez suda i suđenja. Radovan Vujisić je prije strijeljanja kazao: "Nemam šta da molim ili tražim, uzdam se u Boga i njegovu pravdu. Svejedno mi je šta ćete sa mnom učiniti, ali znam da u smrt odlazim nevin bez suda. Nikakvo zlo ja nijesam učinio kao i mnogi drugi koji su ovdje sa mnom". Njegov govor je prosto izazvao metež kod ljudi i prijetilo je da se grupa razbije tako da smo morali odmah reagovati, odnosno otvoriti vatru i grupu likvidirati. Prednje Vam dostavljam na znanje a u cilju preduzimanja odgovarajućih mjera kako ne bi došlo do sličnih situacija- navodi se u zabilješci koja je proslijeđena oficiru Kraljeviću.
Dokument o strijeljanju četnika "Dan" je dobio zahvaljujući Milošu Vojinoviću iz Kolašina.
- Članak u jučerašnjem "Danu" o stratištima u Sloveniji bio je povod da pošaljem dokument iz kojeg se sve jasno vidi. Sasvim je sigurno da je o strijeljanjima sačinjavana ažurna dokumentacija sa ličnim podacima, mjestu rođenja, aktivnostima, činovima i položaju kako u građanstvu do 1941. godine tako i tokom rata. Komunisti su i po pet puta sačinjavali spiskove zarobljenih govoreći im da ih premještaju u druge sabirne centre ili vraćaju u mjesto rođenja a zapravo su dobijali na vremenu kako bi bez otpora stigli da likvidiraju ogroman broj zarobljenika - kaže Vojinović.
Namjera objavljivanja ovog dokumenta je da se javnost upozna sa istinom jer je za vrijeme rata bilo ljudi i onih drugih i među komunistima i četnicima.
- Moj otac, sada pokojni, Kojica Vojinović iz Cerova, takođe je bio svjedok krvavih događaja u odstupnici. Bio je jedini preživjeli iz svoje čete jer se nije htio predati. Smatram nužnim da se o ovim događajima otvori široka diskusija i prezentira istina. Ne da bi stvarali nove podjele u Crnoj Gori jer su one po ovom osnovu nemoguće, već kao civilizacijski dug prema hiljadama nevinih koji čekaju pomen i zapaljenu svijeću na grobu - kazao je Vojinović.
Podsjetimo, specijalni tužilac za organizovani kriminal i ratne zločine Stojanka Radović, saslušaće narednih dana dvojicu preživjelih u masovnim egzekucijama koje su u Sloveniji 1945. godine počinile partizanske jedinice.
Predstavnici udruženja "Otkrićemo istinu" su sredinom maja boravili u Sloveniji kako bi se upoznali sa najnovijim istragama u otkrivanju stratišta u Sloveniji na kojima je, prema grubim procjenama više autora, ubijeno od nekoliko desetina hiljada do 400.000 ljudi iz raznih krajeva bivše Jugoslavije. Preživjeli će biti saslušani na osnovu tužbe koju je jedan od oštećenih podnio specijalnom tužiocu.


Strijeljano 3.000 ljudi iz Crne Gore

Dušan Niklanović i Čedo Vukmanović su preživjeli svjedoci stradanja izbjeglih iz Crne Gore, koji su sačinjavali ostaci tadašnje kraljevske vojske u otadžbini, sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske, brojni intelektualci i na stotine žena, djece i starijih nenaoružanih ljudi. Udruženje je navelo da rezultati dosadašnjih istraživanja slovenačkih institucija ukazuju da je najviše pripadnika zbjega iz Crne Gore, "2.000 do 3.000 ljudi", pobijeno u okolini Kamnika, te da je bilo još najmanje sedam sličnih stratišta.
Član izvršnog odbora udruženja Čedo Vukmanović je, pozivajući se na slovenačke istražitelje, saopštio da su ljude iz zbjega u okolini Kamnika pobili pripadnici Pete crnogorske proleterske brigade iz sastava Treće proleterske divizije kojom je komandovao general Sava Burić. On je ispričao da su od masovnih egzekucija "ljudi koji su se predali posle abolicije koju je proklamovao vrhovni komandant partizanske vojske Josip Broz Tito" bili pošteđeni mlađi od 18 godina.
- Svojim očima smo gledali kako su vršene egzekucije na jednoj poljani u Sloveniji. Ljudi iz zbjega, koji su prethodno popisani, kamionima su dovođeni na jednu poljanu gdje su strijeljani. Nijesu imali vremena da ih zakopaju, već su ih prekrivali lišćem iz okolne šume - ispričao je sinovac Svetozara Vukmanovića Tempa.

[Jellena]

U tih 3000 pobijenih je i moj deda, jos mu groba ne znamo....

[breakpoint]

U tih 3000 pobijenih je i moj deda, jos mu groba ne znamo....

I moj deda...

[breakpoint]

REHABILITACIJA ZA PORODICU KOJIĆ?

O KOJIĆIMA

Sreten M.Kojić je bio poslednji muški potomak istorijski značajne porodice Kojić, rođen 21.11.1922 god.
 
Godinu dana ranije 1921 god,od posledica srčanog udara u hotelu ’’Pariz ’’ (koji je srušen 1948e) u Beogradu,umro je njegov deda Sreten V.Kojić,ućitelj i narodni poslanik Srpske narodne radikalne stranke koji je bio i jedan od osnivača stranke,šest puta biran u Gružanskom kraju za poslanika u Velikoj Skupštini.
 
Obnovio je crkvu u Zakuti ,koju je podigao Toma Vučić Perišić o čemu postoji spomen ploča.Takođe je bio načelnik kragujevačkog okruga.
 
U biografskom rečniku Matice Srpske iz Novog Sada ,nalazi se biografija Sretena V.Kojića kao i njegovog još znamenitijeg sina Dragutina o čijoj kući u Zakuti je pisao i Vaš list.Drugi sin Sretena V.Kojića ,Milutin po obrazovanju i struci bio je lekar u Kragujevcu .Imao je troje dece :Sretena,Nadu i Boška.Sreten je bio student tehnike ,a Boško i Nada đaci Kragujevačke Gimnazije kad je počeo rat 1941 god.
Iz pomenutog rešenja o rehabilitaciji ,biće Vam jasnija njegova uloga i aktivnosti u Jugoslovenskoj Vojsci u Otadžbini Draže Mihailovića.
 
Sreten M.Kojić je streljan u ’’Kapislani ’’Zastave u Kragujevcu 21.01.1945 godine ,a nekoliko dana ranije pre toga ubijeni su u Bosni kod Ustiprače ,njegovi najmiliji :majka Milica,sestra Nada i brat Boško.Njegov stric Dr.Dragutin S.Kojić umro je 26.11.1941 god.u Beogradu a početkom rata ,aprila 1941e god ,od posledica ranjavanja i njegov otac Dr.Milutin S.Kojić.
Tako se tragično okončalo muško potomstvo porodice Kojić.

ZAHTEV

Porodica Kojić je bila veoma ugledna u Kragujevcu.Svu njihovu imovinu stečenu generacijama ,po streljanju Sretena M.Kojića konfiskovala je tadašnja vlast.
Danas,međutim,sa ove istorijske distance ,neke istorijske činjenice se afirmišu. Tako je list ’’Svetlost’’,kragujevački nedeljnik ,imao višemesečnu anketu sa glasanjem o najznamenitijem Kragujevčaninu.U svakom od brojeva ’’Svetlosti’’, tokom ove ankete objavljivane su biografije tih ličnosti.Izabrani najznamenitiji Kragujevčani su:Vojvoda Radomir Putnik,Dr.Dragutin Kojić na drugom mestu itd.
Treba spomenuti i da je 2004e god TV Kragujevac emitovala film Kojića Kuća ,koji je poznat vašem auditorijumu , i koji autentično odslikava značaj i ugled ove porodice.
 
Grad Kragujevac ,usvojio je inicijativu većeg broja svojih građana ,da se Dr.Dragutinu Kojiću dodeli ulica ,tako da se ova porodica na simboličan način
’’vraća’’ svom gradu ,a ovom rehabilitacijom potvrđuje čestitost i ugled porodice Kojić.