[Jellena]

   

Свако дело има причу


Шта мисли овај човек?




Огиста Родена одувек су оптуживали да је калупе правио од живих људи јер су његова дела била веродостојна и животна

Једно од најпрепознатљивијих уметничких дела на свету приказује налакћеног човека повијених леђа, задубљеног у сопствене мисли. Скулптура је толико позната да је већина људи данас доживљава као својеврсни симбол, често смештан у различита окружења кроз карикатуре, фото-монтаже и телевизијске скечеве. Међутим, „Мислилац” је једно од врхунских достигнућа у историји вајарства, а свакако је најзначајније дело француског вајара из 19. века Огиста Родена. Смелим подвигом који означава почетак модернизма у вајарству, он је свог јунака одвојио од до тада уобичајених митолошких или наративних приступа. Усредсредио се на чистоту људског обличја. Кад се очисти од алегоријских значења, „Мислилац” постаје самостално дело које људе наводи да се и сами запитају - о чему ли овај човек размишља?


Још од раног детињства Франсоа Огист Рене Роден (рођен 12. новембра 1840. године) опирао се општеприхваћеним друштвеним нормама. Растао је у Паризу и радије цртао него учио, да би се у 14. години уписао у школу примењених уметности. Три године касније покушао је да се упише на угледну париску академију Бозар, где се предавало по званичном програму, с нагласком на уметност неокласицизма у обради историјских и митолошких тема. Суочен с тако старинским начином размишљања, Роден се опирао и вероватно зато пријемни полагао три пута.


Роденове две љубави

Роден је 1864. године срео неписмену провинцијалку Роз Бере и упослио је да му служи као модел за вајање. Убрзо су се заљубили и почели заједнички живот. Роз му је 1866. године родила сина и остала верна до краја живота, чак и пошто је сазнала за његову љубавну везу средином осамдесетих с амбициозном студенткињом уметности, осамнаестогодишњом Камил Клодел. Роден и Клоделова имали су сложену и страсну везу, испуњену ватреним писмима, жестоким свађама и нежним помирењима. Њихова страст пренела се и на атеље, где су обоје подстицали једно друго у уметничком стваралаштву. Клоделова је постала угледна вајарка, упамћена понајвише по еротским и распламсалим делима, као што је „Валцер”. Иако јој је непрестано обећавао брак, Роден није могао да се одважи да напусти Роз Бере. Нажалост, тиме је потпуно излудео Клоделову која је пореметила памећу и остала таква до краја живота. Коначно су се разишли 1898. године и Камил је завршила у лудници. У јануару 1917. године, на притисак пријатеља, Роден се коначно венчао с Роз Бере. Нажалост, умрла је две недеље касније од упале плућа.
Нимало обесхрабрен, определио се да постане самоуки уметник. У наредним годинама радио је као помоћник вајарима правећи сопствена не нарочито успела дела. У 35. години Роден је отишао у Италију да изучава радове Микеланђела и Донатела. Ту је нашао ново надахнуће за свој позив. Подстакнут свиме што је видео и сазнао, Роден је 1875. године створио „Бронзано доба”, своје прво велико значајно уметничко дело. Гола фигура у природној величини, незнатно повијене ноге и руке дигнуте изнад главе, указује на Човеково буђење, окретање ка цивилизованом животу и свести о значају појединца. Сем што је била у неуобичајеном положају, скулптура је остављала изразито животан утисак. Неки критичари чак су оптужили Родена да је калуп направио од живог човека, толико је његово дело било веродостојно. Уметник је, наравно, оповргао те сумње, али велика прашина која се дигла око његовог дела помогла му је да постане познатији. Тако је привукао пажњу француског Министарства лепих уметности које му је 1880. године наручило бронзану капију за улаз Музеја примењених уметности. Дело је требало да отелотвори „Божанствену комедију” Дантеа Алигијерија.
Надахнут бронзаном капијом Лоренца Гибертија „Рајске двери” (1425-1452) и Микеланђеловом фреском „Страшни суд” (1535-1541) на олтарском зиду Сикстинске капеле, Роден је одлучио да своје дело назове „Врата пакла” и усредсреди се на део „Божанствене комедије” посвећен паклу.
Роден је на капији у рељефу приказао различите фигуре растрзане болом и утонуле у очај. На врху оквира врата стоје три голе фигуре (Три суђаје), клонулих глава и руку, истичући Дантеово чувено упозорење: „Оставите сваку наду, ви који улазите”. Испод њих, али изнад самих врата, у средишту је препознатљива фигура - „Мислилац”. Роден је првобитно намеравао да ту буде фигура Дантеа док ради, али је одбацио уобичајен начин приказивања човека у средњовековној одори, већ се одлучио за огољени портрет песника. Наткриљујући ужас који се под њим догађа, „Мислилац” заузима место које, по правилу, припада Христосу у уобичајеним приказима Страшног суда. Међутим, код Родена судија је човек, а не Бог.

Иако је на „Вратима пакла” радио приближно 40 година, никада није завршио дело, понајвише зато што сам себи није хтео да призна да је готово. Највећи део завршен је до 1900. године и делимичан бронзани одливак капије изложен је исте године. Међутим, капија није спојена у целину до 1928. године, више од деценије након Роденове смрти. Но, без обзира на то, „Врата пакла” била су почетна тачка за многа Роденова каснија независна дела, нарочито „Пољубац”. Фигура „Песник” преименована је у „Мислилац” и изложена 1888. године. Роден ју је 1902. године увећао до величине бронзаног споменика постављеног пред париски Пантеон 1906. године.

Роденова слава расла је наредних година. Међутим, он је наставио да се опире уобичајеним схватањима у вајарству. Често је на државним конкурсима добијао прилику да начини бисте знаменитих Француза, између осталих и Виктора Игоа, 1883. године, и Онореа де Балзака, 1894. године, али су његова вајарска решења на крају жестоко нападана јер нису испуњавала очекивања. Роден је уживао у томе да веродостојну представу уклапа с изражавањем осећања, по чему су његова дела одступала од осталих дела које је плаћала држава. С друге стране, приближавала су га постимпресионистичким сликарима попут Пола Сезана.



„Le Penseur” („Мислилац”) 1880-1881, Роденов музеј

И у својој првобитној величини, као детаљ на „Вратима пакла”, „Мислилац” носи одређену тежину која истиче његову присутност. Шаке делују преувеличано, глава је позамашна. Цела фигура делује помало сирово. Његова десна рука улеже у леву ногу, због чега су му мишићи на раменима и леђима напрегнути.
Уобичајено се у алегоријској уметности мисао приказивала као женска (француска реч за мисао, „пенсйе”, женског је рода). Роден јесте једном приликом извајао женску главу названу „Мисао”, али „Мислилац” је надмоћни мушкарац. Намерно се поигравајући с очекивањима публике, Роден је приказао мисао као мужеван, снажан чин.

Током година критичари су нудили разна објашњења нагађајући о чему „Мислилац” размишља - од кроћења природе, до ослобађања радничке класе или превазилажења противречности исконског и цивилизацијског у човеку. Свм Роден је дао објашњење које показује његово уметничко виђење:
„Замислио сам голог, замишљеног човека који седи на стени, брадом ослоњеном на стиснуту шаку и сањари. Плодно тле за мисли полако се образује у његовом уму. Престаје да буде сањар и постаје стваралац”.

Почетком 20. века Роден се све више усредсређивао на фигуре као што је, на пример, „Човек који хода” (1900-1907) где су приказане само ноге и торзо голог кипа. Премда су његова дела све више подсећала на осакаћене ископине из древног Рима и Грчке, показивала су и Роденову заинтересованост за људски облик раздвојен од уобичајених начина приказивања. Касније су модернисти усвојили многа од његових схватања одбацујући приповедање приче кроз уметност и верујући у суштину уметничког дела самог по себи. Роден је често правио више одливака исте скулптуре, намерно остављајући трагове, као што су отисци прстију или калупа, јасно истичући да је свако од њих дело људских руку, а не недодирљива и недокучива уметничка творевина.


Роденове присталице славиле су га као типичну романтичну личност - самоуки, успешни припадник радничке класе који је до свега дошао снагом сопственог духа, посвећен својој уметности до мере одбацивања свих новчаних и друштвених обзира. На заласку живота, Роден је у довољној мери био новчано обезбеђен и, када је преживео мождани удар 1916. године, сва дела даровао је Француској. Умро је годину дана касније, у јеку Првог светског рата. На његовом гробу налази се бронзани одливак „Мислиоца”.

Н. В.
http://www.politikin-zabavnik.rs/2006/2848/03.php

[Jellena]

Тицијан Вечели (итал.Tiziano Vecelli, 1490.- 27. август 1576) се сматра највећим и најплоднијим сликарем Венеције у 16. веку и првим сликаром који је имао углавном клијенте из иностранства. Био је сликар на двору Карла V са којим је био у веома пријатељским односима. Сликао је широки дијапазон мотива - религиозне и митолошке мотиве, портрете, алегорије и друго.


La Bella Gatta

[Jellena]

Octavio Ocampo


Family of Birds




General’s Family




Sunlight’s Kiss



Visions of Quixote




http://www.visionsfineart.com/ocampo/aa_index.html

[Sektor2]

Prva Srpkinja u "Vogu"
  

Da li znate da prva žena sa ovih prostora koja se pojavila u modnom magazinu "Vog" (Vogue), nije bila ni manekenka ni dizajner? Bila je slikarka - Milena Pavlović Barili. Njena "Dama u plavoj venčanici" osvanula je na naslovnoj strani "Voga" 1940.

Ove godine obeležava se stogodišnjica od rođenja ove velike umetnice, koja se osim slikarstvom i pisanjem poezije, veoma uspešno bavila i modom.

Proslava jubileja počela je reprezentativnom izložbom u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, od 17. jula do 25. avgusta, a tokom ove i naredne godine će biti organizovan niz aktivnosti u zemlji i inostranstvu.

Pokrovitelj jubileja je Ministarstvo kulture Srbije.

 


Ćerka Italijana i Požarevljanke

Milena Pavlović Barili je rođena je u Požarevcu 1909, kao jedino dete Požarevljanke Danice Pavlović i italijanskog kompozitora, pesnika i putopisca Bruna Barilija.

Školovana je u zemlji i inostranstvu, kod mnogih uglednih profesora.

Svoje radove izlagala je na mnogobrojnim samostalnim izložbama u Požarevcu, Beogradu, Minhenu, Londonu, Rimu, Parizu...

 


Prefinjene modne ilustracije

Drugi svetski rat Milenu je zatekao u Americi. U njujorškom periodu, od 1939. do 1945, ona se veoma uspešno, uz slikarstvo, bavila i modom.

Sarađivala je sa mnogim modnim kućama i magazinima za dizajn i tako postala prva srpska slikarka koja je uradila naslovnu stranu za prestižni modni časopis "Vog".

Osim toga sarađivala je sa časopisima Charm, Town and Contry, Galmour, Harper’s Bazaar.

Tako je Milena uradila, između ostalog, reklamne ilustracije za čarape firme Hanes Hosiery, za parfem Escape..

Njene modne ilustracije su prefinjene, maštovite i poetične.



 


Rudolf Valentino kao inspiracija

Milenine slike slave ljubav i prikazuju putena tela nimfi i venera, a likovi su često zaklonjeni velovima, lepezama, dimom, maskama...

Slikala je i muškarace koji su joj bili bitni. Najčešće je portretisala svog oca, ali i glumca Rudolfa Valentina i pijanistu Rejnolda Gonzalesa koji je bio njena velika ljubav.

 


Ne propustite izložbu

Nesvakidašnje umetničko delo Milene Pavlović Barili godinama rasuto po svetu, sada možete pogledati na retrospektinoj izložbi u Beogradu, ali i u Požarevcu, gde je od 1962. godine, izloženo pod krovom Milenine kuće.

Pre nego što krenete u ovu umetničku avanturu, upoznajte se sa Milenom na Internetu. Tu vas čeka biografija umetnice, njene fotografije, ali i pisma i poezija.

Uživajte.


http://www.milenapavlovicbarilli.rs/home.html



http://www.mtsmondo.com/lifestyle/vesti/text.php?vest=143080

[Jellena]

Дела завештала народу


Уметност Катарине Ивановић, прве српске сликарке, до краја септембра у холу зграде Народне банке Србије на Славији


Аутопортрет, 1836.



„Била је прва призната и школована српска сликарка, врхунски портретиста и мајстор мртве природе, у шта се свако може уверити када погледа слике на изложби, отвореној недавно, у згради Народне банке Србије, у Немањиној 17, у Београду”, речи су Петра Петровића, кустоса Народног музеја у Београду, којима описује стваралаштво Катарине Ивановић, прве жене академика на овим просторима. Жене коју су многи називали „националном хероином” иако је већи део живота провела у Мађарској, жене која је у српском сликарству, посебно у епохи бидермајера, оставила снажан утицај.


Укупно 18 слика из збирке Народног музеја у Београду, Мађарског народног музеја, Будимске епархије и Галерије Матице српске, од чега и три ремек-дела – „Италијански виноградар”, „Аутопортрет” и „Портрет цара Фердинанда Петог хабзбуршког” – није случајно изложено у овом простору. Повод је двострук а крајњи резултат јединствен – оваква обједињена изложба дела Катарине Ивановић до сада никада није виђена.

– Са једне стране, Народна банка Србије желела је да промени своју досадашњу праксу обележавања јубилеја, па је одлучила да, поводом 125 година рада ове институције, приреди мању али специфичну изложбу дела прве српске сликарке. Поред тога, филм о Катарини Ивановић, који је прошле године снимила српска редакција Мађарске телевизије из Будимпеште, све нас је инспирисао да се прихватимо овог подухвата. Нека од дела наша јавност никада није видела, нека су недавно рестаурирана а нека, попут портрета Екатерине Догали, тек ће бити рестаурирана после завршетка изложбе, у Атељеу за конзервацију Народног музеја – каже Петровић, истичући да је Народни музеј посебно поносан на то што је сама уметница завештала своја најзначајнија дела и новац за њихово одржавање управо нашој националној музејској институцији.

Катарина Ивановић (1817–1882) рођена је у Мађарској, у Веспрему, у добростојећој трговачкој породици. Детињство и рану младост провела је у Стоном Београду (Секешфехервару), убрзо показујући таленат за сликарство. После похађања школе чешког сликара Јозефа Пешкија у Пешти уписује се на Ликовну академију у Бечу, на Одељење за девојке, где учи и ствара, путујући истовремено у Италију, Француску и Холандију. Након завршеног школовања, а после неочекивано хладног пријема својих сународника у Београду, 1846. године одлази у Загреб где се кратко задржава, вративши се 1848. у Стони Београд, где остаје да живи и слика, у релативној усамљености, до смрти.

Њен уметнички израз превасходно се огледа у академском класицизму, портретима и мртвој природи. Међутим, пријатељство са ученим круговима српске дијаспоре у Бечу утицало је на посебан начин на њена интересовања – почела је интензивно да учи српски језик – и усмеравало њена уметничка стремљења – родило се занимање за сликање великих националних тема. Свесно или не, Катарина Ивановић на тај начин подгрејала је потоњу жељу нације да своја уметничка стремљења стави у службу уобличавања српског националног идентитета.

Како њен дотадашњи рад није задовољавао поменуте тежње, она почиње, потпуно неуобичајено за жене тога периода, да слика представе са националном тематиком.

Међутим, ни Србија ни њена престоница а ни њихови елитни кругови нису прихватили Катарину Ивановић као свог пуноправног члана, не препознајући на прави начин њену ангажованост и патриотски избор тема.

Штавише, после вести о сликаркином одласку у Загреб, у српској штампи наступио је дуги период упорног ћутања када је реч о њој и њеном стваралаштву.

Како у својој књизи „Катарина Ивановић” пише Мирослав Тимотијевић, поновно интересовање за уметнички рад ове изузетне жене почело је седамдесетих година 19. века, када је Српско учено друштво (данас САНУ) почело да показује све више интересовања за своје старине у Угарској и њихово смештање у домаће музеје. Тада је Катарини и предложено да се њен сликарски опус смести у музеј у Београду и уведе у корпус националног ликовног наслеђа.

На вест да је постала прва жена у нашој историји која је удостојена почасти чланства у друштву српских академика, Ивановићева је и званично пристала на поменуту идеју, што је потврђено и њеним тестаментом.

Избор слика које је тада послала у Србију (од опуса од укупно 48 дела сачувано је 38 док је десет изгубљено и познато само посредно) прилично је сликовит, јер је не представља као никад признатог, национално свесног уметника, у чему је у младости требало да почива њена слава, већ као уметника који превазилази уске оквире етничког идентитета, стварајући на универзалним, свевременским основама. Овај потез, тумаче многи, симболично говори о њеној последњој жељи – да је у Србији упамте као признату уметницу а не као националну хероину.

Zena u srpskom




Korpa sa grozdjem



Тежње Катарине Ивановић за блиском везом са Србијом испуњене су потпуно после њене смрти. Иако је преминула изван граница наше земље, данас почива у Београду. На предлог Друштва пријатеља Народног музеја, њени посмртни остаци пренети су 1967. године на престоничко Ново гробље а сећање на њу обновила је изложба коју би свакако требало да посетите.

Милица Димитријевић

[објављено: 18/08/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Dela-zaveshtala-narodu.sr.html

[Jellena]

Микеланђелови оригинали у Београду

Два оригинална цртежа Микеланђела Буонаротија (1475-1564), чувеног ренесансног уметника, вајара, сликара, архитекте и песника, биће први пут у историји Србије изложена – од 24. септембра до 15 октобра – на изложби под називом „Микеланђело: Тондо Дони” у Палати „Италија” (Кнеза Милоша 56) у Београду. Реч је о цртежима „Богородица” и „Студија детета”, насталим на раду за ремек-дело, слику „Тондо Дони”.

cijeli tekst:

Politika

[Jellena]

ЕКСКЛУЗИВНО

Стогодишња мистерија монументалне слике Паје Јовановића
Слика „Битка у Теутобуршкој шуми“, величине 20 квадратних метара, последњи пут виђена је у Салцбургу 1909, и отад јој се губи сваки траг. Једна од претпоставки је да је 1911. откупљена за

У непрегледном низу од преко хиљаду и више дела што их је током свог дугог и плодног стваралачког века остварио српски сликар Павле-Паја Јовановић (1859–1957), једна слика се посебно издваја.

Као прво, за њу се зна само на основу репродукција у хелиогравури, олеографији и сл., јер до данас се не зна где се налази оригинал.

Друго, она је једно од најбољих дела Паје Јовановића уопште.

Треће и не мање важно, догађај који је приказан на слици, година када је слика настала и година у којој се обележава јубилеј 150 година од рођења Паје Јовановића, директно се поклапају и пружају повод за причу о једној слици и три јубилеја.
cijeli tekst
Politika

[Jellena]

„Велика Иза” путује у Хаг

Чувена слика Влаха Буковца, власништво Спомен-збирке Павла Бељанског, на ретроспективној изложби у Холандији до 10. јануара


Нови Сад – Једно од најчувенијих уметничких дела с краја 19. века, слика Влаха Буковца „Велика Иза”, 26. септембра путује у Хаг, где ће бити изложена до 10. јануара наредне године у Гементемузеуму, на ретроспективној изложби дела овог аутора, под називом – „Хрват космополита” (A Cosmopolitan Croatian). Изложбу у Холандији, омаж Буковцу, припрема Модерна галерија из Загреба, као одговор на поставку „Ван Гог и хашка школа” која је била приказана пре две године у главном граду Хрватске.

Politika

[Jellena]

Мењам Шумановића за вилу на Дедињу

За разлику од Србије, где влада примитивни систем робне размене и трампе и где цену уметничког дела формира купац, у свету цене уметнина одређују стручњаци моћних аукцијских кућа као што су Кристи, Садеби или Друо

Неретко се у колекционарским круговима може чути да је неко купио или поседује „правог капиталца”. Овај ловачки израз не односи се на корпулентног јелена или медведа, већ на уметничко дело – Шумановића, Јовановића, Лубарду...

Сваки ће се музејски радник  који иоле држи до етичког кода, макар најежити на овакав однос према уметничком благу,  као и на  добро познату чињеницу да у домену продаје и формирања цена уметничких дела код нас великим делом преовлађује црно тржиште.

Разлога за овакву ситуацију има неколико. Не постоје комплетни каталози у којима би тачно била рангирана дела једног уметника по категоријама, не постојe, како тврде кустоси појединих музеја, ни каталози наших највећих уметника, што представља огроман музејски посао. Када би на пример, постојала ранг листа свих дела која се овде налазе у Шумановићевом опусу, тада би могле да се формирају  реалне цене и та дела би као неотуђиво национално благо требало да припадну неком музеју. Зато се и говори о потреби оснивања једног музејског центра који би водио рачуна о стратегији деловања свих музеја у нашој земљи.

За разлику од Србије, где влада примитивни систем робне размене и трампе и где цену уметничког дела формира купац, у свету цене уметнина одређују стручњаци моћних аукцијских кућа као што су Кристи, Садеби или Друо. Простор за црно тржиште сведен је на минимум.

„Поједина дела Саве Шумановића  овде се на црном тржишту продају чак и за 200 хиљада евра”, каже Јован Деспотовић историчар уметности ангажован у овдашњој аукцијској кући Мадл Арт.

Наравно није у оптицају „жив” новац, него трампа. Један Шумановић за три Надежде или, како се причало, чак и за вилу на Дедињу!

„Продаја Лубарде иде нешто слабије, мада је недавно аукцијској кући Мадл Арт нуђена реплика „Косовског боја”, предложак мањих димензија слике на зиду у Председништву Србије, али нема информација да је продата. Нуђена је за цену између 20 000 и 30 000 евра”, каже Деспотовић..

Када је реч о присутности наших уметника на светским аукцијама , један од најзаступљенијих свакако је Паја Јовановић.

„Према скорашњим аукцијским подацима, портрет димензија  40 x 30 цм процењен је од 4.000 до 6.000 евра, док слика која приказује Арбанаског или Српског ратника продата је у новембру прошле године на аукцији у Садебију за82.331,00 евра”, каже Петар Петровић кустос Народног музеја у Београду.

И ранији аукцијски подаци сведоче о томе да Паја Јовановић заузима водеће место на светском тржишту уметнина, о чему сведоче чињенице да је његова слика „Укротитељ змија” из 1887. ( 107,5 x 83 цм) продата 1999. године за 169.580 евра у Лондону, а слика „Стара прича” (96,5 x 143, 5 цм) у Њујорку је достигла цену од 44.439 евра.

Петровић наглашава да уметничка вредност у суштини никада у потпуности не одговара тржишној вредности, јер тржишна вредност варира и условљена је законитостима понуде и потражње.

„Уметничка вредност једног дела не мери се само по томе колико је утицала на друга, него колико је издржала пробу времена. Рецимо, енглески портретисти 19. века су за велике суме сликали портрете угледних nobleman-a које данас на тржишту скоро нико не обраћа пажњу, ...или, пре неколико деценија на тржишту уметничких дела могли су се наћи по приступачним ценама дела истакнутих сликара-оријенталиста 19. века, док су данас дела истих тих уметника много скупља и достижу огромне вредности на аукцијама у Европи и свету”, каже Петар Петровић.

За разлику од хаотичног тржишта, музеји имају своје интерне цене и вредновање које је прављено према интерним категоријама онога што се у оквиру једне колекције сматра највреднијим.

Унутар сваке збирке прави се вредносна скала и процена у односу на она дела који су нулта категорија..

Нулта категорија као што је на пример Мирослављево јеванђеље чува се у банкарском сефу. То су дела која немају цену. Исто важи и за дела која припадају колекцији српског сликарства  током последњих 100 година, а која се ових дана могу видети у галерији САНУ. Реч је о  колекцији непроцењиве уметничке вредности и значаја. О духовном богатству за које ће неки стручњаци рећи да вреди више него сама држава.

Недавно су хрватски галеристи и кустоси изнели у јавност музејске цене најскупљих слика, међу којима је високо котирана и слика Влаха Буковца „Гундулићев сан”  са  цифром од око милион евра.

Интерна музејска вредност уметничких дела и збирки код нас је пословна тајна. Из етичких разлога и оних који би могли да дају повод за многобројне манипулације.  

Марија Ђорђевић
[објављено: 26/09/2009]
izvor: Politika

[Jellena]

Mirjana Bobic Mojsilovic







http://www.mirjanabm.com/new/?page_id=101

[FreeSouth]

Један од највећих идеолога српске деснице...филозоф, књижевник, ратник и умјетник... Драгош Калајић.

И један, мени наравно омиљени, његов рад. Светлана.



(Са изложбе у галерији "Прогрес", 2006...чини ми се)

[Jellena]

Petar Karlo Faberže
10 jul 2009

 Petar Karlo Faberže (1846-1920) rodio se u Francuskoj. Bio je nadaleko poznat juvelir i draguljar u cijoj su se juvelirnici u Sankt Peterburgu izradivali unikatni predmeti od porcelana i kristala, a cija je lepota bila tolika da su krasili iskljucivo dvorove aristokrata, ljubitelja raskoša, kakvi su predmeti koje je on izradivao i bili.


Prvo cuveno Faberžeovo jaje nastolo je 1885. godine, kada je ruski car Aleksandar III zatražio da mu Faberže izradi unikatni poklon za svoju suprugu povodom Uskrsa. Primivši poklon, carica Marija nije ni slutila šta se nalazi u njemu. Da, U njemu. Kada je otvorila jaje, u zlatnom „žumancetu“ krila se replika krune sa rubinom, cime je bila više nego oduševljena. Nikolaj II, Aleksandrov i Marijin sin, nastavio je tradiciju darivanja ovih skupocenih umetniških dela svojoj majci i supruzi. Carska porodica je toliko cenila i poštovala Faberžeov rad, da mu je cak dozvoljeno i korišcenje dvoglavog orla, grba Romanovih.


Krunidbeno jajefaberge-egg-stpetersburg
Najraskošnije, što za sobom vuce i epitet najskupljeg, bilo je jaje koje je Nikolaj II za Uskrs 1897. godine, u cast svog utolicenja na tron Rusije, poklonio carici Aleksandri. Bilo je to Krunidbeno jaje napravljeno od najfinijih i najvrednijih materijala: zlata, dijamanata i kristala, dok se u njemu nalazila replika kocije u kojima je Aleksandra ušla u Moskvu, a njihova izrada trajala je cak petnaest meseci.


Caricevo jaje
Svako jaje nosilo je za sobom i neku pricu iz života carske porodice, te je caric Aleksej 1912. godine dobio na poklon jedno ništa manje raskošno jaje od onih koja su bila namenjena lepšem polu, a u cijoj unutrašnjosti se krio portret princa.


Najveca ruska fabrika i njen nagli pad
Pocetkom 20. veka Faberže je bio najveca ruska fabrika sa pet stotina zaposlenih, a izradeno je preko 150.000 primeraka umetniških dela, od kojih je svaki, naravno, bio unikat.


Kada je izbio Prvi svetski rat, car svakako nije bio okupiran narucivanjem proizvoda iz Faberžeove kolekcije, pa je 1914. godine proizvodnja opala. Godine 1917. Faberže napušta Rusiju.


fabergeFaberge Co
Ljubetelji prefinjenog stila i raskoši i danas mogu kupiti „šarena jaja“ koja proizvodi firma-naslednica Faberge Co u Njujorku, a ciji glavni draguljar je Viktor Majer.

A danas Faberžeova jaja ukrašavaju i muzeje
Pet Faberžeovih jaja nalazi se u Muzeju likovne umetnosti u Virdžiniji, tri poseduje kraljica Elizabeta, a ruski milijarder Viktor Vekselberg je 2004. godine otkupio kolekciju koju je posedovala porodice Forbs. Devet jaja i 180 proizvoda placeno je negde oko dvadeset miliona dolara.
izvor: magazin na vidiku

[Jellena]

Стропна фреска Мартина Алтомонта у Мраморној дворани дворца Горњи Белведере (Белведере (нем. Schloss Belvedere, итал. леп видик) је назив за комплекс барокних палата у Бечу)

[Jellena]

Naive Art - Serbia

[Jellena]

Momo Kapor - Vasilije Ostroski