Galerija slika

Свака слика има причу

500 година загонетног осмеха

Овај великан ренесансе био је цењен као сликар, архитекта, у каснијим годинама посветио се научним истраживањима. Веровао је да уметник не треба да познаје само правила свог заната, већ и законе природе. То је потврдио стотинама цртежа и бележака желећи да их уклопи у енциклопедијски вид расправа. Размишљао је о аеронаутици, инжењерству, музика и позориште такође су му били блиски. Мона Лиза није само најпознатије Леонардово дело - неки сматрају да је најчувенија слика у историји уметности. Прошло је тачно пет векова откако је Да Винчи насликао ову жену загонетног осмеха

Леонардо да Винчи (1452-1519)

Леонардо је, као ванбрачни син писара Пјера да Винчија, рођен у Винчију, месту у близини Фиренце. Прве тајне заната учи у радионици сликара и вајара Андрејеа дел Верокија (1435-1488). Јединственог дара и свестраног образовања, Леонардо је савременике уверио да су сликари много више него занатлије, те се изборио не само за себе него и за повлашћен положај уметника уопште. Још за Леонардовог живота поклоници уметности све су чинили не би ли се домогли и најмањег Да Винчијевог дела. А Леонардо, блистави ум, нестрпљив да се огледа у свим видовима уметности, али и у најразноврснијим гранама науке, једва је чекао да започне нешто ново тако да је слике често остављао недовршене. Остаће запамћен и по томе што није био поуздан и никад се није знало да ли ће завршити посао који је започео. Савременици га памте и као изузетно наочитог човека.

Загонетни осмех

У чему је тајна Мона Лизиног осмеха? То се никада поуздано неће знати. Можда одговор лежи у позадини? Када се слика помно посматра, чини се да природа насликана на левој страни „вуче” Мона Лизино око надоле, а призор на десној као да друго око подиже нагоре. Те супротстављене силе сударају се на средини лица, па се ствара утисак да углови Мона Лизиних усана благо подрхтавају. Да ли је то само наговештај осмеха или ће се на њеним благо извијеним уснама тек појавити широки осмех?

Крупан вез

Отвор хаљине краси вез у облику низа чворића и кружића. Пошто Леонардо ниједну појединост на слици није урадио случајно, многи покушавају да проникну у значење веза који је беспрекорно насликао.

Брдовито и бајковито
Уска и кривудава речица (или је то, можда, пут) која се пробија кроз каменита брда у Леонардово доба симболично је означавала пут врлине и женске чедности. Огољена природа, у којој готово да и нема наговештаја људског присуства, чест је мотив Леонарда да Винчија који уметник користи и на слици „Богородица у пећини”.

Велики мајстор

Мона Лизина коса и вео на глави спајају се с позадином у сфумату - разливеним и нежним тоновима, техници коју је Да Винчи толико усавршио да је још његовим савременицима изгледала чудесно и нестварно. Наносио је у слојевима као паучина танке глазуре тако да се чини да слика светли неким унутрашњим сјајем. Потези четкице не виде се чак ни под рендгенским зрацима. Леонардо је дуго радио на овој слици и од ње се, наводно, није раздвајао до краја живота. Чиме то Ђоконда зрачи већ пет векова? Нико до краја није успео да спозна њену тајну?

Стубови

С обе стране слике појављује се овај необични и, на изглед непотребни, облик. Верује се да је слика била уоквирена стубовима и да је Леонардо тиме првобитно желео да нагласи да Мона Лиза седи у лођи - отвореној просторији с надстрешницом. Даска на којој је Леонардо урадио овај портрет исечена је с обе стране тако да су стубови нестали.

Рафаел

Овај цртеж који је италијански сликар Рафаел (1483-1520) урадио, вероватно, пошто је видео Леонардов портрет подржава мишљење многих да су постојали стубови исликани с обе стране Мона Лизиног портрета.

Ла Ђоконда

Ко је жена на портрету? Већини је позната као Мона (Мадона) Лиза (Елизабета) или супруга Франческа ди Бартоломеа ди Занобија дел Ђоконда. Овај богати Фирентинац наручио је 1503. године од Леонарда портрет своје младе и лепе супруге. Овај портрет познат је, због њеног презимена, и као Ла Ђоконда, посебно у Да Винчијевој родној Италији. Да Леонардо није, можда, урадио портрет љубавнице моћног Ђулијана де Медичија? Уметник је највероватније почео да ради портрет супруге неког богаташа, али је временом та слика за њега попримила већи значај. Мона Лиза је постала симбол Жене и савршене лепоте.

Опуштено

Начин на који су насликане шаке и њихов положај само је један од детаља који доприносе јединственој лепоти портрета. По положају руку види се не само да је Мона Лиза опуштена, него те филигрански исликане шаке наглашавају и њену отменост.
Кад се упореде с Мона Лизом, сви дотадашњи портрети изгледају укочено и неприродно. Да Винчи је урадио нешто ново: млада жена је опуштена, у потпуно природном положају.

Загасите боје
Због сувише ревносног чишћења слике, кожа Мона Лизе сва је у помало загаситим тоновима. Иако се не зна које је тачно боје Леонардо користио, познато је да је, у поређењу са својим савременицима, радио знатно тамнијим тоновима.

Пејзаж из маште

Ако погледате пажљиво, јасно је да у позадини постоје два различита пејзажа. На оном са десне стране хоризонт је виши, нуди поглед из такозване птичје перспективе и ни на који начин не би могао да се споји са природом коју је Леонардо насликао на левој страни.

Без обрва

Питање које се намеће: зашто Мона Лиза нема обрва? Леонардо је, док је боја још била влажна, исликао веђе, али кад је слика очишћена (верује се да су рестауратери први пут на њој радили у 17. веку), оне су нестале. Да би се очистиле потамнеле уљане боје на препарираној дасци, како тврде поједини историчари уметности, рестауратори су употребили погрешну течност и обрве су се заувек изгубиле. Има и оних који верују да их је велики мајстор намерно изоставио како би на тај начин још више нагласио Мона Лизин продорни поглед.

Прозори душе
За Леонарда су очи „прозори човечјег тела кроз које се, као у огледалу, прелама све што се око њега одиграва - он тако успева да спозна лепоту света, па душа може да буде задовољна и спокојна што је затворена у тој људској тамници”.

Рукави

Постоји разлика између рукава и огртача немарно пребаченог преко Мона Лизиних рамена. Док су набори на рукавима исликани ширим и грубљим потезима, шал је урађен мекше и финије, што је била одлика Леонардовог каснијег раздобља. Можда је и то доказ да портрет који је започео 1503. године Да Винчи није завршио све до 1510. Или га је, како је већ наговештено, радио до смрти?

Благ окрет

На наслон столице, паралелан са ивицом слике, Мона Лиза је немарно ослонила руку и као да је благо окренула тело и главу према посматрачу.

Пустопоље

Једина назнака људског присуства на слици су пут и аквадукт. Негостољубива природа, с наговештајем моћи природних сила.

Припремила Весна Софреновић

http://www.politikin-zabavnik.rs/2005/2800/01.php