Madridska Deklaracija“Antidiskriminacija i pozitivna akcija donose socijalno uključenje”
Nas, preko 600 ucesnika Evropskog kongresa o invalidnosti, odrzanog u Madridu, toplo smo pozdravili objavu 2003 godine kao Evropske godine osoba sa invaliditetom, kao dogadjaj koji mora služiti podizanju javne svesti o pravima preko 50 miliona Evropljana sa invaliditetom.
U ovoj Deklaraciji smo izneli svoju viziju, koja treba da obezbedi konceptualni okvir za akciju u Evropskoj godini na evropskom, nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou.
UVOD
1. INVALIDNOST JE PITANJE LJUDSKIH PRAVA.
Invalidi imaju ista ljudska prava kao i ostali gradjani. Prvi clan Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima glasi: Sva ljudska bica su slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Da bi se postigao ovaj cilj, sva drustva treba da slave razlicitosti unutar sebe i nastoje da osiguraju
da invalidi uzivaju isti stepen ljudskih prava:gradjanska,politicka,socijalna, ekonomska i
kulturna, kako je to priznato u razlicitim medjunarodnim konvencijama, sporazumom Evropske Unije i razlicitim nacionalnim ustavima.
2. OSOBE SA INVALIDITETOM TRAZE JEDNAKE MOGUCNOSTI A NE MILOSRDJE.
Kao i ostali regioni u svetu, Evropska Unije je presla dug put u poslednjoj dekadi, od filozofije paternalizma prema invalidima do pokusaja da se invalidi osnaze u preuzimanju kontrole nad
svojim zivotima. Stari pristupi, bazirani na sazaljenju i percepciji nesposobnosti invalida sada se posmatraju kao neprihvatljivi. Aktivnosti se pomeraju od pridavanja znacaja rehabilitaciji pojedinaca “koji treba da se uklope u drustvo”, ka globalnoj filozofiji menjanja drustva da se
ukljuci i prilagodi potrebama svih ljudi, ukljucujuci i invalide. Invalidi traze jednake mogucnosti i pristup svim drustvenim resursima npr. Obrazovanju, novim tehnologijama, zdravstvenim i socijalnim sluzbama, sportu i slobodnim aktivnostima, potrosackoj robi i servisima.
3. BARIJERE U DRUSTVU VODE DISKRIMINACIJI I DRUSTVENOM ISKLJUČIVANJU.
Nacin na koji su nasa drustva organizovana cesto podrazumeva da invalidi nisu u stanju da potpuno uzivaju svoja ljudska prava i da su iskljuceni iz drustvenih tokova. Statisticki podaci koji su dostupni, pokazuju da su invalidi na nedopustivo niskom stepenu obrazovanja i
zaposlenja. To dovodi do velikog broja invalida koji zive u stanju stvarnog siromastva u odnosu na neinvalidnu populaciju.
4. OSOBE SA INVALIDITETOM: NEVIDLJIVI GRADJANI.
Diskriminacija sa kojom se invalidi suocavaju je ponekad bazirana na predrasudama prema njima, ali cesce je uzrok cinjenice da su invalidi u velikom broju zaboravljeni i ignorisani. To rezultuje nastankom i pojacavanjem barijera u okruzenju i stavovima sto onemogucava
invalide da uzmu ucesce u drustvu.
5. OSOBE SA INVALIDITETOM CINE RAZNOVRSNU I RAZLICITU GRUPU.
Kao sa svim sferama drustva, invalidi cine raznovrsnu i razlicitu grupu ljudi I samo politika koja postuje te razlicitosti ce biti efikasna. Posebno, ljudi sa kompleksnim potrebama i zahtevima i njihove porodice zahtevaju posebno drustveno ucesce, posto su medju invalidima
najcesce oni zaboravljeni. Takodje, zene invalidi i invalidi koji pripadaju etnickim manjinama, su dvostruko i visestruko diskriminisani, zbog svoje invalidnosti, pola i etnicke pripadnosti. Za ljude ostecenog sluha priznavanje gestovnog govora je od fundamentalnog znacaja.
6. ANTIDISKRIMINACIJA + POZITIVNA AKCIJA = SOCIJALNO UKLJUCIVANJE.
Nedavno usvojena Povelja Evropske Unije o osnovnim pravima priznaje da je dostizanje jednakosti za invalide pravo koje ne sme biti diskriminisano i treba da bude dopunjeno pravom na beneficije kojima se osigurava njihova samostalnost, integracija i participacija u
zivotu zajednice. Ovakav zajednicki pristup bio je vodeci princip kongresa u Madridu, koji je okupio vise od 600 ucesnika u martu 2002. godine.
NASA VIZIJA
1. Nasa vizija se najbolje moze opisati kao kontrast izmedju stare i nove vizije koja treba da zameni staru:
OD osoba sa invaliditetom kao objekata milosrdja KA invalidima koji su nosioci prava.
OD invalida kao pacijenata KA invalidima kao samostalnim gradjanima i potrosacima.
OD profesionalaca koji donose odluke umesto invalida KA samostalnim odlukama i odgovornosti koju preuzimaju invalidi i njihove
organizacije u stvarima koje ih se ticu.
OD fokusa jedino na ostecenja pojedinca KA uklanjanju barijera, reviziji drustvenih normi, politike, kulture i promovisanju
okruzenja koje pruza podrsku i koje je pristupacno.
OD oznacavanja ljudi kao zavisnih i nesposobnih za posao KA isticanju sposobnosti i obezbedjivanju mera za aktivnu podrsku.
OD dizajniranja ekonomskih i socijalnih procesa za nekolicinu KA dizajniranju fleksibilnog sveta za mnoge.
OD nepotrebne segregacije u obrazovanju, zaposljavanju i ostalim sferama zivota KA integraciji invalida u svakodnevne tokove.
OD politike prema invalidnosti kojom se bave samo specijalna ministarstva KA ukljucivanju politike prema invalidima u celokupnu vladinu odgovornost.
2. DRUSTVO KOJE UKLJUCUJE SVAKOG.
Primena nase vizije ce koristiti ne samo invalidima nego i drustvu u celini. Drustvo koje iskljucuje svoje clanove je osiromaseno drustvo. Aktivnosti koje ce unaprediti uslove za invalide ce voditi ka kreiranju sveta prilagodjenog svima. “Ono sto je uradjeno u ime invalidnosti danas imace znacaja za sve druge sutra”.
Mi, ucesnici Evropskog kongresa invalida, odrzanog u Madridu, delimo tu viziju i obracamo se svim zainteresovanim stranama da Evropsku godinu invalida, 2003 razmotre kao pocetak procesa koji ce viziju pretociti u realnost. Pedeset miliona invalida u Evropi ocekuje od nas da
damo impuls koji ce pokrenuti process da se to dogodi.
NAS PROGRAM ZA OSTVARENJE TE VIZIJE
1. PRAVNE MERE
Svestrano i anti-diskriminatorno zakonodavstvo mora biti ozakonjeno bez odlaganja, da bi se uklonile postojece barijere i izbeglo pojavljivanje novih, sa kojima bi se invalidi suocavali u obrazovanju, zaposljavanju I pristupu sluzbama i servisima i sto bi im onemogucilo pun doprinos u drustvenom ucescu i samostalnosti. Anti-diskriminatorna klauzula, Clan 13,Sporazuma Evropske zajednice, to omogucava na nivou Zajednice, cime doprinosi stvaranju istinske Evrope bez barijera za invalide.
2. PROMENE U STAVOVIMA.
Anti-diskriminatorno zakonodavstvo je dokazano uspesno u donosenju promena u stavovima prema invalidima. No, samo zakon nije dovoljan. Bez energicne obaveze celokupnog drustva, ukljucujuci aktivno ucesce invalida i njihovih organizacija u obezbedjivanju zivotnih uslova,
zakonodavstvo ostaje prazna ljustura. Opsta edukacija je neophodna da bi se povratile zakonodavne mere i povecalo razumevanje potreba invalida u drustvu. Na taj nacin bi se vodila borba i protiv predrasuda ii zigosanja koji i danas postoje.
3. SERVISI KOJI PROMOVISU SAMOSTALAN ZIVOT
Ostvarivanje cilja jednakog pristupa i ucesca takodje zahteva da sva sredstva budu usmerena tako da poboljsaju kapacitete invalida za ucesce i njihovo pravo na samostalan zivot. Mnogim invalidima su potrebni servisi podrske za svakodnevni zivot. Ti servisi moraju
da budu kvalitetni, bazirani na potrebama invalida i moraju da budu integrisani u drustvo a ne da budu izvor segregacije. Takva podrska je u skladu sa evropskim socijalnim modelom solidarnosti – modelom koji priznaje nasu kolektivnu odgovornost jednih prema drugima a
posebno prema onima kojima je potrebna podrska.
4. PODRSKA PORODICAMA
Porodice invalida, posebno onih koje imaju decu invalide i invalide sa kompleksnim ostecenjima te nisu u stanju da sami sebe zastupaju, igraju kljucnu ulogu u njihovom obrazovanju i ukljucivanju u drustvo. U tom, svetlu potrebno je uspostaviti adekvatne mere za takve porodice od strane javnih organa, da bi one mogle da organizuju podrsku svojim
clanovima invalidima na nacin koji najvise doprinosi ukljucivanju.
5. POSEBNA PAZNJA ZENAMA SA INVALIDITETOM
Evropska Godina treba da se posmatra kao mogucnost sagledavanja situacije zena invalida iz jedne nove perspective. Drustvena izolacija sa kojom se zene invalidi suocavaju ne moze se objasniti samo njihovom invalidnoscu, nego treba razmotriti i rodnost kao kategoriju koja ih
onemogucava u drustvenom ucescu. Visestruka diskriminacija zena invalida treba da bude osporena kombinacijom tekucih mera i pozitivne kampanje dizajniranih u konsultacijama sa zenama invalidima.
6. UVODJENJE INVALIDNOSTI U GLAVNE TOKOVE DRUŠTVA
Invalidi treba da imaju pristup osnovnim zdravstvenim, strucnim, obrazovnim i socijalnim servisima i sve mogucnosti koje imaju i neinvalidne osobe. Primena inkluzivnom pristupa invalidnosti i sami invalidi zahtevaju promene u postojecoj praksi na nekoliko nivoa. Prvo,
neophodno je osigurati da servisi dostupni invalidima budu u koordinaciji medjusobno i kroz druge razne sektore. Potrebe za pristupacnoscu razlicitih kategorija invalida treba da budu
razmotrene u procesu planiranja bilo koje aktivnosti a ne na kraju kada su svi planovi vec gotovi. Potrebe invalida i njihovih porodica su razlicite i vazno je pronaci svestran odgovor, koji ce u uzeti u obzir osobu u celini i razlicite aspekte njenog/njegovog zivota.
7. ZAPOSLENJE KAO KLJUC SOCIJALNOG UKLJUCIVANJA.
Posebne napore je potrebno uloziti u promociju pristupa zaposlenju osoba sa invaliditetom, i to ako je moguce u glavne tokove trzista rada. To je jedan od vaznih nacina borbe protiv drusvene izolacije invalida i tako se promovise samostalan zivot i dostojanstvo. To zahteva,
ne samo aktivnu mobilizaciju drustvenih partnera, nego i javnih sluzbi, koje treba da osiguraju vec postojece mere.
8. NISTA O OSOBAMA SA INVALIDITETOM BEZ OSOBA SA INVALIDITETOM
Godina osoba sa invaliditetom mora da bude prilika da se potvrde invalidi, njihove porodice, njihovi zastupnici i njihove organizacije u novom, sirem politickom i drustvenom polju rada, na
svim nivoima drustva, u cilju angazovanja vlasti za dijalog, donosenje odluka i progresa u ostvarivanju jednakosti i inkluzije. Sve akcije treba da budu sprovodjene kroz dijalog i kooperaciju sa relevantnim predstavnicima organizacija invalida. Ovakvo ucesce ne treba da
bude ograniceno samo na primanje informacija i potpisivanje odluka. Bolje je, da vlasti, na svim nivoima odlucivanja, uspostave ili ojacaju postojece mehanizme konsultacija i dijaloga koji ce invalidima omoguciti da kroz svoje organizacije doprinose planiranju, primeni,
monitoringu i evaluaciji svih aktivnosti. Jako saveznistvo izmedju Vlada i organizacija invalida je osnovno sredstvo za napredak u
realizaciji jednakih mogucnosti i drustvenog ucesca za invalide.
Da bi se pomogao ovaj process, treba poboljsati kapacitete organizacija invalida boljom preraspodelom sredstava i omoguciti im da unaprede svoj menadzment i sposobnosti za vodjenje kampanja. To takodje znaci odgovornost dela organizacija invalida da konstantnounapredjuju svoje upravljacke nivoe i svoju reprezentativnost.
SUGESTIJE ZA AKCIJU
Evropska godina invalida, 2003, treba da znaci progress u invalidskom pitanju i to zahteva aktivnu podrsku svih relevantnih zainteresovanih strana u sirokom partnerskom pristupu. Zato su i date konkretne sugestije za akciju za sve relevantne ucesnike u ovom procesu. Te akcije treba da zapocnu u Evropskoj godini i da se nastave posle nje; progres ce biti procenjen tokom vremena.
1. OVLASCENJA EVROPSKE ZAJEDNICE, NACIONALNA OVLASCENJA U OKVIRU EZ I ZEMLJE PRISTUPNICE EZ
Javni organi treba da se rukovode primerima i u tom smislu su prvi ali ne i jedini akter u ovom procesu. Oni treba da:
- daju pregled postojeceg polja rada Zajednice i okvira nacionalnog zakonodavstva sa ciljem borbe protiv diskriminatornih praksi na polju obrazovanja, zaposljavanja i pristupa dobrima i servisima;
- iniciraju istrazivanja onih restrikcija i diskriminisucih barijera koje ogranicavaju slobodu invalida da potpuno ucestvuju u drustvu i da preduzmu sve mere koje su potrebne da se popravi situacija;
- daju pregled servisa i beneficija sistema da bi omogucili da takva politika pomogne i ohrabri invalide da ostanu i/ili postanu integralni deo drustava u kojima zive;
- preduzmu istragu o nasilju i zloupotrebama koje su pocinjene prema invalidima, sa posebnim osvrtom na one invalide koji zive u velikim institucijama;
- potpomognu zakonodavstvu oko pristupacnosti, da bi invalidi imali ista prava na pristup javnim i socijalnim objektima kao i drugi ljudi;
- doprinesu promociji ljudskih prava invalida na sirom sveta, aktivno ucestvujuci u radu na pripremi UN Konvencije o pravima invalida;
- doprinesu stanju invalida u zemljama u razvoju, ukljucujuci socijalnu inkluziju invalida kao objekat nacionalnog i evropskog razvoja kooperativnih politika.
2. LOKALNE VLASTI.
Obelezavanje Evropske godine invalida mora zaista prvenstveno da se dogadja na lokalnom nivou, gde su problemi realniji za gradjane i gde udruzenja invalida i za invalide najvise rade.
Svaki napor mora da se fokusira na promociju, resurse i aktivnosti na lokalnom nivou. Lokalni cinioci treba da budu pozvani da objedine potrebe invalida u gradsku i socijalnu politiku, ukljucujuci edukaciju, zaposljavanje, stanovanje, transport, zdravstvene i socijalne
sluzbe, vodeci racuna o razlicitostima invalida, ukljucujuci izmedju ostalih, stare, zene i imigrante.
Lokalne vlasti treba da daju nacrt lokalnih planova za akciju na temu invalidnosti u saradnji sa predstavnicima invalida i pomognu osnivanje njihovih lokalnih komiteta radi sprovodjenja aktivnosti u Godini invalida.
3. ORGANIZACIJE OSOBA SA INVALIDITETOM
Orgaizacije invalida, kao predstavnicka tela invalida, imaju najvecu odgovornost u tome da obezbede uspeh Evropske godine invalida. One treba da budu ambasadori te Godine i da imaju proaktivan pristup svim relevantnim zainteresovanim stranama, predlazuci konkretne
mere i zahtevajuci uspostavljanje trajnog partnerstva tamo gde ono jos ne postoji.
4. POSLODAVCI
Poslodavci treba da povecaju nastojanja da ukljuce, zaposle i promovisu invalide kao radnu snagu i da dizajniraju svoje proizvode i sluzbe na nacin da budu pristupacni invalidima.
Poslodavci treba da preispitaju svoju internu politiku tako da nista ne sprecava invalide u koriscenju jednakih mogucnosti. Organizacije poslodavaca treba da doprinesu ovim nastojanjima prikupljajuci primere dobre prakse koji vec postoje.
5. SINDIKATI
Sindikati bi trebalo da povecaju svoje ucesce u unapredjenju pristupa i podrsci zaposljavanju invalida, kao i da osiguraju da invalidi imaju beneficije od jednakog pristupa treninzima i promotivnim merama kada pregovaraju sa kompanijama i sektorom za zaposljavanje.
Povecanu paznju treba posvetiti promociji ucesca i predstavljanja zaposlenih invalida, i u njihovim upravljackim strukturama i u strukturama preduzeca i sektorima za zaposljavanje.
6. MEDIJI.
Mediji treba da kreiraju i jacaju partnerstvo sa organizacijama invalida u cilju bolje slike o invalidima u mas-medijima. Vise informacija o invalidima treba da bude ukljuceno u medije u afirmaciji postojanja ljudskih razlika. Kada se govori o invalidnosti treba izbegavati
patronizirajuci ili ponizavajuci pristup, nego se fokusirati na barijere sa kojima se invalidi suocavaju i na pozitivan doprinos koji invalidi mogu da daju drustvu onda kada se te barijere uklone.
7. OBRAZOVNI SISTEM
Skole treba da preuzmu vodecu ulogu u sirenju poruke razumevanja i prihvatanja prava invalida, odbacivanju strahova, mitova i pogresnih stavova kao i podrsku naporima cele zajednice. Obrazovni resursi treba da pomognu ucenicima da razviju osecaj individualnosti u odnosu na invalidnost u sebi i drugima i da im pomogne da prepoznate razlicitosti prihvate napozitivan nacin i sire ih dalje.
Neophodno je obrazovanje zasnovano na punom ucescu i jednakosti. Obrazovanje igra kljucnu ulogu u definisanju svacije buducnosti, gledano sa licnog aspekta ali i sa drustvenog i profesionalnog. Obrazovni sistem stoga mora da osigura licni razvoj i drustvenu ukljucenost, koji ce omoguciti deci i omladini sa invaliditetom da budu sto je moguce samostalniji.
Obrazovni sistem je prvi korak ka inkluzivnom drustvu.
Osnovne i srednje skole, univerziteti u saradnji sa aktivistima invalidima treba da iniciraju predavanja i radionice u smislu podizanje svesti o invalidnosti za novinare, oglasavace, arhitekte, poslodavce, zaposlene u zdravstvenim i socijalnim ustanovama, clanove porodice, volontere i clanove lokalnih vlasti.
8. ZAJEDNICKI NAPOR U KOJEM SVI MOGU I TREBA DA DOPRINESU
Invalidi traze da budu prisutni u svim sferama zivota, sto zahteva da sve organizacije preispitaju svoju praksu kako bi bile sigurne da je ona dizajnirana tako da omogucava invalidima da ucestvuju u njima i istovremeno imaju koristi od tih organizacija. Primeri takvih
organizacija ukljucuju: korisnicke organizacije, organizacije mladih, verske organizacije, kulturne organizacije, druge drustvene organizacije koje predstavljaju specificne grupe gradjana. Takodje je vazno ukljuciti mesta kao sto su muzeji, pozorista, bioskopi, parkovi, stadioni, kongresni centri, trgovinske centre i poste. Mi, ucesnici Madridskog kongresa, podrzavamo ovu Deklaraciju i preuzimamo obavezu
da je sirimo, tako da moze da dopre do same baze, i ohrabrujemo sve relevantne zainteresovane strane da budu potpisnici ove Deklaracije pre, za vreme i posle 2003. godine, Evropske godine osoba sa invaliditetom. Potpisivanjem ove Deklaracije,
potpuno se slazemo sa vizijom Madridske Deklaracije i obavezujemo se da cemo preduzeti aktivnosti koje ce doprineti procesu ostvarenja istinske jednakosti za sve osobe sa invaliditetom i njihove porodice.
izvor:
www.cilsrbija.org
Ostale teme
