[BL_BA]

Стефан Немања

Стефан Немања је син кнеза Завида рођен у дукљи на морачи, Рашка. Немања је оснивач светородне династије Немањића која је владала Србијом преко двеста година. У том раздобљу србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на балкану. Стефан Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре из лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста личне карте знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стефана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару.

[BL_BA]

Растко Немањић - Свети Сава (1175 - 1235)

Сава је најмлађи Немањин син, рођен је 1175 године. Врло рано је напустио световни живот и већ 1191 године одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се његов отац Немања и брат Стефан трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између европе и азије, угарске и византије и латинског царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства код срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. У тренутку велике угрожености византије од крсташа изборио је аутокефалност (самосталност) српске православне цркве 1219 године. Тада је постао први архиепископ са седиштем у жичи. Настојао је да србију учини правом државом. Сава је написао намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној самосталној цркви и српској држави. за потребе цркве написао је чин свете обновљење истине вере православља. Затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу Стефану Немањи и васпоставио структуру књижевног језика у срба. Учврстио им временско постојање, због тога му синан паша, велики везир турски спаљује кости на врачару 27 априла 1594 године. данас је на том месту подигнут велелепни храм Светог Саве.

[BL_BA]

Стефан Првовенчани (1196 - 1228)

Средњи син Стефана Немање, велики жупан (1196 1217) и краљ- србије(1217- 1228) по његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. Срушено је византијско и настало латинско царство. Србија је нападнута од угарске, бугарске и војске латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са млетачком републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стефан Проглашен за краља србије, дукље, травуније, далмације и хума. Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу епископије српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат Свети Сава, родоначелник српске духовности уопште. пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину Радославу.

[BL_BA]

Краљ Радослав (1223 - 1233)

Радослав је дошао на престо после свога оца Стефана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, тада најмлађег владара на балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који је га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време када су његовог таста победили бугари(1230) пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуже одржати. на престо је дошао његов млађи брат Владислав.

[BL_BA]

Краљ Владислав (1234 - 1243)

Дошао је на престо после пада са престола његовог брата Радослава кога је српска власт сменила јер се превише везао за византијски двор и то не само са својом женидбом са њиховом принцезом Аном већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да србију и бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241) године долази до најезде монгола који су опустошили србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млаћи брат Урош.

[BL_BA]

Краљ Урош I Немањић (1243 - 1276)

Краљ Урош 1 је имао веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са сицилије. Проширио је србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста, угарског краља, напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276 године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Малешево.

[BL_BA]

Краљ Драгутин Преподобни Монах Теоктист (1276 - 1282)

Краљ Драгутин је преузео престо од оца Уроша али је после само неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљество на простору западне србије, источне босне и срема где је владао све до 1316 године. На простору свога краљества подигао је многе цркве, а ојачао је и београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ србије успоставио добре односе са византијом, Драгутин је ударио са војском на србију али је био потучен од војске краља Милутина 1313 године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава другог.

[BL_BA]

Стефан Урош II Милутин Немањић (1253 - 1321)


је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243—1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1282—1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322—1331).

Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299.године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње републике Македније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом и Татарима. После Драгутинове смрти 1316.године дошао је у сукоб са краљем мађарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и у њему је изгубио Мачву и Београд(1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Паралелно са тим, он женидбама успева да обезбеди освајања из успешних ратове са Византијом и Бугарима, док сукоб са Татарима окончава слањем свог сина наследника Стефана као таоца.

На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе односно манастирска црква у Хиландару ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346,цар 1346—1355). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем а његово житије је написао архиепископ српски Данило II.

[BL_BA]

Стефан Владислав II

Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325)Стефан Владислав II је био српски краљ (1316—1325), син краља Драгутина и мађарске принцезе Катарине. Године 1292. године, Стефан Владислав II је одлуком мађарског суда у наследно власништво добио Славонију. После смрти краља Драгутина (1316. године), Стефан Владислав II је почео да влада државом свог оца, познатом у то време као Сремска краљевина, али га је убрзо краљ Србије, Милутин, победио и затворио. Према Дежевском споразуму из 1282. требало је да после смрти свога стрица краља Милутина преузме српски престо.

После Милутинове смрти (1321. године), Владислав је ослобођен и поново је, уз помоћ мађара и босанског бана Шубића, завладао земљама свог оца, али је поново побеђен од стране присталица Стефана Дечанског (Милутиновог наследника) у близини Рудника. Владислав се 1324. године склонио у Мађарску. После тога земљама краља Владислава у Босни (Усором и Соли) је завладао бан Стефан II, а око Мачве су се водили дуги спорови између Срба и мађара.
Краљ Владислав је умро у Угарској после 1326.

[BL_BA]

Стефан Урош III Дечански

Стефан Урош III – Стефан Урош III Дечански Немањић. Српски краљ 1321-1331. Син краља Милутина.
Стефан је рођен из брака краља Милутина и Ане, ћерке бугарског цара куманског порекла Георгије Тертера. Тачна година Стефановог рођења није позната али је морао бити рођен после 1284. године јер се тада његов отац, отеравши своју претходну жену, угарску принцезу Елизабету, оженио по трећи пут, Аном. Како је Милутин ратовао са својим суседима, дошао је у сукоб са видинским кнезом Шишманом, који је са своје стране био вазал татарског кана Ногаја. Татарски кан није одобравао такав напад и претио је упадом у Србију, али га је Милутин одобровољио и одвратио од напада пославши му таоце у виду свог сина Стефана и још неколико деце из властеоских кућа. Они су остали међу Татарима све до Ногајеве смрти и погибије.
Све то, а понајвише губљење права на наследство српског престола као и јак прозападни и анти-визатијски утицај који се у Зети јако осећао утицали су на Стефана да подигне буну против оца. Скоро никаквих историјских података о тој буни немамо, чак ни приближну годину њеног одвијања, али се са разлогом претпоставља да је то морало бити око 1308. године или непосредно после. Милутин је, скупивши војску кренуо на сина, који се пред очевом силом повукао преко Бојане. Архиепископ Данило II у свом делу "Житија српских краљева и архиепсикопа" пише да је Милутин тада сину понудио преговоре и да је Стефан дирнут отишао оцу и молио за опроштење. Међутим, када се Милутин дочепао Стефана није имао милости. Стефан је био окован и послат у Скопље где је ослепљен и послат у Цариград. Верује се да Стефан није био ослепљен јер је извршилац казне био поткупљен, или је био ослепљен само делимично (усијани леген није пробио зенице), али је Стефан током целог живота из страха од оца носио повез преко очију.
Константиново одбијање да се нагоди, Стефаново мучеништво (притворно или стварно), веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су му освојили симпатије народа и свештеника. У борби са Стефаном Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола. Постоји и предање да је Стефан од Константинове лобање начинио пехар. На Богојављање 1322. године архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом "Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља", а његовог сина Стефана Душана као младог краља. Други претендент на престо био је Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Стефан II Котроманић. Стефанов рат са Владиславом се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудника, значи на самој граници јер је Владислав држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. На крају Владислав је био савладан надмоћним снагама Стефановим. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претнедује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро. После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.
Кад се говори о смрти краља Стефана Дечанског треба имати у виду да пред историчарима стоје две сасвим другачије верзије. Прва верзија писана је за време владавине његовог сина Стефана Душана; писао ју је настављач архиепсикопа Данила II који је завршио дело Житија српских краљева и архиепсикопа. У њој се приповеда да је краљ Стефан пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи "вољи родитеља краљевства ми" и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао у бојем на Породимљи, после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Друга верзија, писана педесетак година после Душанове смрти у објављена у делу "Житије Стевана Дечанског" коју је саставио Григорије Цамблак говори о насилној смрти српског краља који је умро од руке свог сина Душана. Ово дело писано је прилично "анти-душановски" са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска Православна Црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је "од оца ослепљен од сина удављен". Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.
Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти. Српска православна црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском одн. 24. новембра по грегоријанском календару.
За смрт Стефанову везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио краљевство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

[BL_BA]

ДУШАН СИЛНИ

ЦАР ДУШАН СИЛНИ

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308 - 20. децембар 1355). Српски краљ 1331-1345. и први српски цар 1346-1355. Син краља Стефана Дечанског.

Краљевић Душан

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у бици код Велбужда (1330.), у којој се Србија изборила за прво место на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године. Душанова властела је извршила неку врсту династичког преврата. Стефан Дечански је свргнут с престола и затворен у граду Звечану, где је и преминуо. Стефан Душан се крунисао за краља свих српских и поморских земаља 21. септембра 1331. У том тренутку није имао више од 22 године. Суседи су одмах почели да угрожавају српске границе.

Први успеси краља Стефана Душана

1332. године дошло је до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, укључујући Стон и Пељешац, које су настојали освојити Дубровчани. 1333. године, Стефан Душан је Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.Услов је био и да у Стону остане "Српски поп да поје",јер је то епископију основао још свети Сава,али су Дубровчани то поштовали само до 1349 године када су довели католичког свештеника. Већ 1332. године Душан је освојио град Струмицу. Захваљујући саветима византијског пребега Сиргијана освојени су: Прилеп, Охрид и Костур. Пред напад на Солун извршен је атентат на Сиргијана, те је Душан одустао од борбе. Склопљени су савезнички односи са царем Андроником III (1334.) јер су северне границе угрозили Угри који су стигли до Жиче. Душан је успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. Једно време је у састав Душанове државе улазио и Београд.

У ово време пада једна од интимнијих слика из Душановог живота. Будући да са Јеленом није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог. Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала. После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.

После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V, место кога је управљало регентство (патријарх, царица-мајка и велики дукс Алексије Апокавк). Са политиком регентства се није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да регентство припадне њему, као најближем сараднику Андроника III. У Византији је избио грађански рат. Кантакузин је у сукобу са својим противницима претрпео пораз и повукао се у Србију. Душан и Кантакузин су,под утицајем краљице Јелене,склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је заједно са војском у којој су се налазили војвода Вратко, потомак Немањиног сина Вукана, и Јован Оливер претрпео неуспех приликом освајања града Сера. Душан је освојио целу Албанију, изузев Драча,који су држали Анжујци, и градове у северној Грчкој. Односи између Душана и Кантакузина су се погоршали када су аграрни феудалци из Тесалије признали Кантакузина за свог цара (1343.). Кантакузин је нове савезнике нашао у Турцима Селџуцима, који су господарили западним деловима Мале Азије. Неславна заслуга за довођење Турака у Европу припада Јовану Кантакузину. Турци су прешавши Хелеспонт (Дарданеле) ступили на европско тле 1343. године. После раскида веза са Кантакузином, Душан је успоставио пријатељске односе са регентством и Јованом V. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане. Турци су лукавством извојевали победу тако што су њихови лако наоружани пешаци побегли уз брдо,док су тешко наоружани српски коњаници морали да сјашу и да коње оставе под брдомТурци су онда лако сишли с друге стране брда,узјахали српске коње и поразили тешко покретне,задихане српске витезове,сада сведене на пешаке. Победили су 1345. године деспота (војводу из народних песама) Момчила који се осамосталио у Родопима.

Уздизање српског краљевства на царство

Српска војска је освојила град Сер 25. септембра 1345. године. Освојена је и Халкидика, укључујући Свету Гору Атонску.Увидевши да је Византијска Империја трула,Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом Гором, која је византиског цара одувек сматрала за свог јединог и легитимног владара. Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара Јована V. За узврат, Душан се обавезао да ће поштовати аутономију Свете Горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу. Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије. Архиепископ Јоаникије је постао први српски патријарх. Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Грка на Ускрс (16. априла 1346.) у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве. Све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“.Душанова титула сада је гласила:Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу).

Повеља Хиландару

Кантакузин је успео да 1347. године постане византијски цар. Он као и сви учени Грци Душана назива „српским краљем“, јер је сматрао да је у хришћанској васељени једини цар – византиски цар. Међутим, на Истоку је већ одраније постојао бугарски цар,мада се његова титула на западу третирала као краљевска. Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је, подстакнут од цара Јована VI Кантакузина, бацио анатему на цара Душана, патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и исључио их из заједнице православних хришћана (1350.). Ова анатема је скинута за време кнеза Лазара 1375. године. Душан је за свог савладара одредио сина Уроша и доделио му титулу краља. Душан је, као цар, додељивао титуле и звања. Деспоти су постали: Душанов полубрат Симеон (Синиша), брат царице Јелене Јован Асен, потом Јован Оливер и Иваниш Бериславић. Севастократори су постали: муж Душанове сестре Евдокије Дејан, отац Вука Бранковића Бранко Младеновић. Кесари су постали: Гргур Голубић, Душанов војсковођа Прељуб те Воихна.

Цар Душан и Хиландар

Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

[BL_BA]

Стефан Урош V

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу.


Шлем на новцу цара УрошаПосле великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јаза�

[BL_BA]

Треба напоменути да ова мапа царства Душана Силног није права, и по многим прорачунима и историјским истраживањима Србија је била много већа у периоду владавине највећег Српског војсковође свих времена! Нико са сигурношћу не може ни дан данас да утврди праве границе Душановог царства!? Историчари и даље истражују ову велику енигму...

Једно је сигурно после издаје и тровања цара Душана Силног Србија је нагло почела да пропада и бива све мања до дана данашњег!

[BL_BA]

Освајање Епира и Тесалије

Куга је однела многе животе у Европи 1348. године. Она је и олакшала освајање Епира и Тесалије од стране српске војске. Српско царство се простирало од Дунава на северу до Коринта на југу и од Јадранског мора на западу до Егејског мора на истоку. Душанов намесник у Тесалији, са седиштем у граду Трикали, постао је војвода Прељуб, а у Епиру, са седиштем у Арти, Душанов полубрат Симеон-Синиша, док је у јужним деловима Албаније, са седиштем у Валони, намесник био Јован Асен, царичин брат. Византија се свела на Цариград и Тракију,а од осталих делова царства једино се држао Солун који није било могуће освојити само са сува,већ је била потребна флота. Душан је годинама покушавао да са Млечанима склопи савез против Византије, обећавајући им цело Цариградско предграђе Галату,коју су држали непријатељи и стари супарници Млечана - Ђеновљани,али је овима много више одговарала слаба Византија од које су добијали многе повластице и које су могли да држе у шаци, него снажна Србија. Душан је намеравао и њих да освоји. Но, Цариград није могао освојити без помоћи на мору. Венеција му је одбила савезништво, јер је била у рату са Ђеновом.

Поход против Босне

Босански бан Стефан II Котроманић је заузео Крајину између Цетине и Неретве и већи део Захумља. Душан је продро у Хумску Земљу и наставио према Цетини и Крки 1350. године. Душан је дошао до Крке како би помогао сестри Јелени, која је била удата за Младена III Брибирског, господара Омиша, Клиса и Скрадина на Крки. После Младенове смрти заинтересованост за његове поседе испољили су Угарска и Венеција. После вести о побунама на југу земље, Душан је зауставио напредовање ка западу. Босански бан је поново освојио Захумље. Кантакузин је освојио Верију и Воден, али не и Србицу, које је бранио кесар Прељуб. Душан је повратио територије, а Кантакузин се повукао у Солун. Стефан Душан је обећао помоћ легитимном цару Јовану V, како би се решили Кантакузина, те се Византија поново нашла у грађанском рату.

Турци Османлије на Балкану

Ратници сукобљених страна, Јована V, српског те бугарског цара са једне и Кантакузина и Орхана са друге стране, су се сукобили код Дидимотике ујесен 1352. године. Бугарска војска се пре битке повукла, док је српска претрпела стравичне губитке. После јаког земљотреса 1354. године, Турци су заузели тврђаву Галипоље и ту изградили базу за даље продоре у Европу.

[BL_BA]

Душан се специјалним посланством које је предводио Никола Бућа, которанин и царев протовестијар(благајник) обратио римском папи да га именује за капетана у борби против Турака и изразио спремност да римског папу призна за врховног поглавара хришћанске цркве.У повратку је Никола Бућа срео посланике Чешког краља који је ишао у Рим да буде крунисан за Свето Римско-Немачког цара,који је Душану упутио писмо у коме изражава задовољство што Душан жели да призна католичку цркву за Unam Sanctam (Једину Свету) и да се још више радује што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик који везује два народа. Папа је пристао на те услове и упутио два посланика на челу са бискупом Петром Томом, са писмом (у коме је Душана назвао "краљем", што се Душану није много свидело) ,да цара и његову породицу преведу у унијатску веру,јер цар није желео да се покатоличи већ само призна папу за врховног поглавара цркве али да остане православац. Међутим, мало пре доласка папиних посланика угарски краљ је гомилао војску на својој јужној граници и непосредно после тога извршио упад (у лето 1354), али је врло брзо био сузбијен, што од српска војске што од неке заразе која се проширила угарским табором, што је Душана натерало на размишљање јер је од папе тражио безбедност од свих католичких владара,посебно од уграског краља; ако папа није могао да спречи једног католичког владара у нападу на његове земље шта ће њему та унија? Он није унију тражио јер га је мучило неко теолошко питање већ из политичких разлога,а ако папа није могао да испуни свој део погодбе онда је унија била беспотребна.Папини посланици су стигли у лето 1355 године у Скоље где их је Душан са целом свитом дочекао, и одмах им ставио до знања да је променио мишљење у односу на прошлу годину. Наравно католички свештеници то нису добро примили и у поврaтку кроз угарске земље поручили краљу Лајошу да буде немилосрдан према "шизматицима".