[Hmm]

Test emicionalne inteligencije (preuzeto sa http://www.stetoskop.info)

Vrlo često bes i ljutnja pobedjuju razum i smirenost, tada upadamo u svadju sa nama dragim osobama, iz čega proizilaze konflikti zbog kojih se kasnije kajemo. Možemo li pobediti bes i vladati situacijom? Za to nam je potrebna emocionalna inteligencija. Naredni test će proveriti koliko ste emotivno inteligentni?

Odgovori su:

    * sasvim tačno
    * uglavnom tačno
    * sasvim netačno
    * uglavnom netačno

Za svako pitanje izaberete jedan od gore navedenih odgovora. Poene saberite na osnovu tabele date na kraju teksta na ovoj strani:
 
http://www.stetoskop.info/Test-emicionalne-inteligencije-1361-c3-content.htm?b8

   1. Osećam se često tužno upadam u očajanje a da ne znam zašto.
   2. U stanju sam da se opustim i da u potpunosti kontrolišem sopstveni život.
   3. U bioskopu se lako smejem i plačem i uživam u tome.
   4. Smetaju mi često emocije u svakodnevnom životu.
   5. U besu lomim stvari ili napadam ljude.
   6. Lako otkrivam kada me neko laže.
   7. Umem da uživam u malim životnim zadovoljstvima.
   8. Emocije mogu da me učine fizički bolesnim.
   9. Moje simpatije i antipatije su postojane, imam teškoću da promenim mišljenje o ljudima.
  10. Kada me nešto nervira, mogu da se dovoljno brzo smirim.
  11. Kada javno govorim ne osećam nikakve fizičke znake treme.
  12. Patim od "sindroma žute minute": ako me nešto nervira, dugo ne govorim ništa, zatim naglo eksplodiram.
  13. Često sam neraspoložen(a).
  14. Ako mi neko pravi problem, mogu lako da pričam sa tom osobom o tome.
  15. Kao dete sam često bila kapriciozna.
  16. Znam da sc dopadnem i to me čini populamim (popularnom).
  17. Koristim intuiciju u svojim relacijama sa drugima, "osećam" dobre ljude.
  18. Lako okrivljujem sebe.
  19. Ljudi mi se dobrovoljno poveravaju.
  20. Često se događa da pod uticajem emocija radim suprotno svojim interesima.
  21. Kada sam lošeg raspoloženja, teram sve ljude od scbe,
  22. Teško prihvatam čak i osnovane kritike.
  23. Imam osećaj za diplomatiju.
  24. Imam potrebu da se izrazim u umetnosti (slikanje, muzika,...) da bih oscećao(osećala) životno zadovoljstvo.
  25. Kada sam uzbuđen (uzbuđena) dobrom vesti, patim od nesanice.
  26. Mnogo radim i u svom slobodnom vremenu.
  27. Često se molim ili meditiram.
  28. Imam često teškoću da kažem "volim te".
  29. Odlazim često u prirodu.
  30. U detinjstvu roditelji nisu imali sluha za moje emocije.
  31. Mogu dugo da budem ljut (ljuta) na osobe koje su mi učinile zlo.
  32. Vodim računa o kvalitetu življenja.
  33. Prihvatam da se ne može sve znati, sve razumeti, sve prihvatiti-ni kod mene ni kod drugih.
  34. Ako sam tužan (tužna), pokušavam da podignem svoj moral umesto da se prepustim mrzovoljnosti.
  35. Ako predlažem nešto u grupi, pažljivo me slušaju.
  36. Teško mi je da veštački pokazujem zadovoljstvo i lažne emocije kao što se često može videti na televizijskim emisijama.
  37. Više volim da čitam romane nego eseje.
  38. Kada se prisećam lepih uspomena ponovo doživljavam jaku emociju.
  39. Potrebno mi je vreme da shvatim da sam iznerviran(a).
  40. Sposoban (sposobna) sam da saslušam i razumem gledišta svojih sagovornika, iako se sa njima ne slažem.
  41. Ponekad imam teškoću da razumem sopstvene reakcije.
  42. Prilikom donošenja odluka imam veliko poverenje u svoju intuiciju.

Zbir između 121 i 168 poena

Posedujete visok nivo emocionalne inteligencije, adaptirate se na bilo koju situaciju. Posedujete inteligenciju, blistavu i intuitivnu, koja uveliko prevazilazi samospoznaju, baziranu na introspekciji i razmišljanju. Vaše "ja" je partner, ne samo korisnik. Imate veliku moć gospodarenja nad sobom, vaše raspoloženje je stabilno i pozitivno. Vaše relacije sa drugima su odlične i zasnivaju se na mešavini efikasnosti, harmonije i zadovoljstva. Koristite emocije i intuiciju da razumete svet koji vas okružuje.
Zbir između 81 i 120 poena

Pripadate proseku, i to nije loše. Vaše upravljanje emocijama je dobro ali ga možete unaprediti. Radite
na manifestaciji vaših emocija, na njihovom poreklu (mali fizički signali, raspoloženje) i tražite njihov uzrok. Razmišljajte o sebi ; razvijajte svoju kreativnost i spiritualnost (emocije se hrane "nerečnim");slušajte druge i trudite se da ih razumete (njihove emocije nas uče o nama samima); na kraju, budite tolerantni prema sebi (konstantni rat protiv sebe rađa mnogobrojne negativne emocije).
Zbir između 42 i 80 poena

Vaša emocionalna inteligencija je vrlo niska. Ona ne predstavlja odsustvo emocija, ali govori o njihovom ograničenom korišćenju. Ostavljate zapuštenim čitav jedan deo sebe, nepoznat i često mučan. koji ne razumete i koji vas često iritira. Rezultat tenzije i nerazumevanja u vašem odnosu prema sebi se nalazi u odnosu prema drugima. Ono što vam se događa najpre je nerazumevanje koje smenjuje istinska nesposobnost. Upravo to su vaše emocije. Emociona­lna inteligencija se uči. Razmišljajte o tome, čitajte odgovarajuću literaturu, razgovarajte sa bliskim osobama. Počnite lagano da unosite male promene u svoju svakodnevicu. Videćete da ćete živeti bolje zahvaljujući svojim emocijama.
Možete dobiti i detaljnije rezultate računajući tri podzbira

    * Odnos prema sebi: Intimna emocionalna inteli­gencija (TET)
    * Odnos prema drugima: Socijalna emocionalna inteligencija(SEl)
    * Odnos prema životu: Emocionalna inteligencija egzistencije (EIE)

Odnos prema sebi

Emocije izražavaju najintimniji deo nas samih. Ako se zanemaruju ili potiskuju, one će se nametnuti kad tad. Dakle, uticaćemo na njih. Emocije treba indentifikovati brzo i kanalisati ih, ne treba dozvoliti da se negativne emocije nakupe.

Saberite poene za sledeća pitanja: 1, 4, 5, 8, 10, 11, 12,18, 20, 25, 31, 34, 39, 41.
Zbir između 36 i 56

Vas emocije retko preplavljuju, činite ih dragocenim saveznicima u vašoj svakodnevici. Odlično poznajete sebe: u stanju ste da indentifikujete nega­tivne emocije (bes, tugu, nespokojstvo, zavist...) označite ih, i onemogućite im da deluju i stvore negativne posledice. Znate podjednako da prihvatite i pozitivne emocije i da u potpunosti doživite trenutke zadovoljstva. Niste osoba kojom emocije dominiraju, ali one mogu da vas inspirišu.
Zbir između 14 i 35

Češće od drugih stvari emocije su uzrok vaše neprijatnosti. Često težite da ih suzbijete, što dovodi do eksplozije. Osluškujete ih i razumete pogrešno ili isuviše kasno kada postanu nekontrolisane. Možete biti izloženi dugo uticaju negativnih osećanja, što će  uticati  da  prihvatite  navike  protiv  vaših  interesa (neraspoloženje, prepirke, povlačenje u sebe...). Pokušajte da posvetite više vremena svojim emocijama. Vodite računa o znacima upozorenja. Oni su indikatori da nešto treba uraditi.
Odnos prema drugima

Emocije jako utiču na naš odnos sa drugima, što pruža mogućnost da ih razumemo (slušanje i empatija) ili razmenimo (komunikacija). Uspostavite komunikacioni kanal, preverbalni, brzo i efikasno. Veći deo naših emocija i proističe iz socijalnih relacija: jednostavno razmislite ko je skoro u vama izazvao bes, radost, tugu, ponos...

Saberite poene na sledećim pitanjima: 6,9.13,14, 15,16,17,19,21,22.23,28,35,40.
Zbir između 36 i 56

Sposobni ste da efikasno koristite emocije u relaciji sa drugim ljudima. Najpre, zahvaljujući vašem kvalitetu da slušate intuiciju (osluškujete ono ispod reči i prozrele namere) i empatiji (osetiti i razumeti emocionalna stanja sagovornika). Znate da kažete ono što želite, bez da povredite druge, znate da svoje poruke iznesete u dovoljnoj meri dovoljno da budu ubedljive. Skloniji ste pozitivnoj razmeni (komplimenti, naklonost...) nego negativnoj (kritika, neslaganje...) Znate da izrazite svoj stav, i prihvatite ako je osporen.
Zbir između 14 i 35 poena

U vašem odnosu sa drugima često oscilirate između "nakostrešenosti" i "otirača za obuću": ili ste vrlo agresivni ili ste potčinjeni. Emocije vam često ometaju mogućnosti slušanja i izražavanja. Kod drugih stvarate zbunjujuću sliku, da ste neprcdvidljivi, uvredljivi, nemotivisani, hladni, distancirani... Umesto da potiskujete, integrišite vaše emocije u poruku (kažite često "to mi pričinjava zadovoljstvo", "Jako sam zadovoljan...") ili ("to mi smeta...", "to mi je dosadno..."); Dajte prednost objašnjenjima i dijalozima. Nemojte unapred reći: "O tome ne vredi da se razgovara, to ničemu ne služi".
Odnos prema životu

Prostor koji dajemo emocijama svakodnevno utiče na naš način bitisanja: Kojim ciljevima težimo? Koje prioritete fiksiramo? Koliko brinemo o sebi? Koliko mesta ostavljamo intuiciji, kreativnosti, opuštanju? Jednom reči, emocionalna inteligencija zauzima važno mesto u našim životnim odlukama kao i u našem kvalitetu življenja.

Saberite poene na pitanjima 2.3,7,23,25,26,28,30. 32,33,36,37,38,42.
Zbir između 36 i 56

Apsolutno ste svesni važnosti zadovoljstva i ličnog razvoja, kao životnih prioriteta. Znate dokle treba ići. Nikako po svaku cenu. Vezujete se za kultivisanje kreativnosti i širenje vidika. Znate da se opustite. Imate prirodnu sklonost ka zadovoljstvu i sreći.
Zbir između 14 i 35

Bez svesne odluke svoje zadovoljstvo ostavljate iznad svega: porodice, posla obaveza... Reč je o zaboravljanju sebe, zasnovanom na teškoćama da se saslušaju i ispoštuju sopstvene potrebe koje nisu samo materijalne i racionalne. Otuda izloženost stresu, egzistencijalne sumnje i udarci umora. Obratite malo više patnje na sebe. Povedite računa o vašim emocionalnim potrebama u vašim odlukama: nemo­jte se predugo izlagati stresu, nemojte se više udaljavati od svojih težnji. Više svesnosti, manje kontrole, više opuštanja, manje planiranja, više improvizacije. Investirajte i u svoj kvalitet življenja.

[Jellena]

Sigmund Freud i njegove zablude: Ima li koristi od psihoanalize?

Jeste li svjesni toga da ove godine obilježavamo 101 godinu od rođenja Sigmunda Freuda? Ako ne, ništa vam ne zamjeramo. Ne biste mnogo izgubili i da niste čuli za toga precijenjenog psihijatra. No, taj naturalizirani Bečanin bio je majstor samoreklame i marketinga, kojima je uspio stvoriti kult o sebi, a idućim pokoljenjima nametnuti komične teorije o seksualnosti i psihičkim poremećajima te dugometražnu terapijsku tehniku, čija djelotvornost nije ništa veća od stope spontanih izlječenja i oporavaka uz pomoć placeba.

Sigmund Freud, rođen kao Sigismund Schlomo Freud (Freiberg, 6. svibnja 1856. - London, 23. rujna 1939.) bio je austrijski liječnik, filozof i neurolog te utemeljitelj kontroverzne teorije i psihoterapijske tehnike psihoanalize.
Vjerovati u ispravnost glavnine Freudovih postavki danas je težak anakronizam, a liječenje psihičkih poremećaja psihoanalitičkom terapijom odavno je ustupilo mjesto mnogo djelotvornijim modernim sredstvima protiv depresije, anksioznosti i psihotičnih poremećaja.
No, Freudu moramo kao olakotnu okolnost priznati činjenicu da je djelovao u vrijeme psihijatrijskog srednjeg vijeka, bez tehnologije za prodor u mozak i proučavanje biološkog funkcioniranja mozga i središnjega živčanog sustava.
Od psihičkih oboljenja, Freud se osobito zanimao za histeriju, danas napuštenu dijagnozu, koja je u njegovo vrijeme obuhvaćala široku paletu smetnji, te za neurozu, koja je također u međuvremenu zamijenjena prikladnijim dijagnozama. Neuroza u većem dijelu odgovara danas prihvaćenom terminu poremećaja raspoloženja, među koje spadaju depresija i anksioznost.

Dobrodošli na kauč

Što bi Freud danas naučio

Psihički poremećaji gotovo nikad ne nastaju na način na koji je Freud zamišljao.
Jak stres (trauma) doista je čest uzrok depresije i anksioznosti, ali nije nužno da ga je pacijent zaboravio ili potisnuo. Osoba se može savršeno, do u detalje, sjećati pretrpljenog stresa, a ipak biti teško bolesna. Također, depresija i anksioznost mogu biti posljedica aktualnog stresa, koji pacijent trpi u sadašnjem trenutku.
Čak i kad je osoba stvarno pretrpjela traumu te je zatim iz bilo kojeg razloga zaboravila, prisjećanje na nju gotovo nikad neće dovesti do izlječenja ili ublažavanja tegoba, kao što ni slomljena kost neće zarasti zato što bi se pacijent sjetio je li pao s kruške ili jabuke.
Psihijatrijski poremećaji mogu nastati i bez ikakve pretrpljene traume ili nerazriješenog konflikta. Mnogi ljudi obolijevaju zbog oštećenih (mutiranih) gena, makar živjeli u idealnim uvjetima.
Postoji niz drugih, rjeđih uzroka poremećaja raspoloženja, kao što su neprikladna prehrana (siromašna složenim ugljikohidratima), manjak kretanja ili dnevnog svjetla.
Freudova se psihoanaliza temelji na pretpostavci da na ljudsko ponašanje i osjećaje djeluju brojni čimbenici kojih ljudi nisu svjesni. Oni imaju potencijal učiniti ljude nesretnima, što se očituje kroz brojne simptome koji uključuju depresivnost, anksioznost, poremećenu ličnost, sniženo samopoštovanje itd.
Prema Freudu, u korijenu psihičkih smetnji nalaze se nerazriješeni unutarnji konflikti ili proživljene traume (osobito iz djetinjstva i iz odnosa s roditeljima). Oni su toliko bolni da se pojedinac ne može nositi s njima niti sa sjećanjima na njih, ali ne mogu biti jednostavno izbačeni iz uma, nego ih pacijent spontano "gura pod tepih", odnosno u nesvjesni dio uma.
Cilj je psihoanalize otkloniti "neuroze" te vratiti pacijentov oštećen ego u normalno stanje. Psihoanaliza se provodi kroz dugi niz seansi, po tri do pet puta tjedno, u trajanju od četiri do šest godina. Pacijent tipično leži na kauču i razgovara s psihijatrom, nabacujući što mu padne na pamet, prema nečelu slobodnih asocijacija i prepričavajući snove. Freud je snove i asocijacije smatrao ključevima za razumijevanje potisnutih konflikata te je vjerovao da oni imaju sposobnost izvući iz nesvjesnoga sjećanja na navodne potisnute traume i nerazriješene konflikte.
Na temelju prikupljenog tijekom tretmana, analitičar postavlja hipoteze o pacijentovoj prošlosti i sadašnjem životu. Terapeut odgađa priopćavanje svojih hipoteza i zaključaka pacijentu sve dok on i sam ne dođe do istih zaključaka. Otkrije li terapeut svoja zapažanja prerano, u pacijentu se javlja otpor prihvaćanju tih zapažanja. Prevladavanje otpora zahtijeva dodatno vrijeme i trud obaju sudionika, a kad pacijent prihvati zaključke, on nekim čudom biva automatski izliječen.

Biologija, ne psihologija

Freud i seks

Freud u razradi svog sustava mišljenja često služio likovima i zapletima iz antičkih mitova, tako da je pribjegao Sofoklovu "Kralju Edipu" ne bi li poručio da ljudsko biće prirodno teži incestu i objasnio kako je ta težnja potisnuta.
Tvrdio je da spolni život počinje manifestacijama koje se javljaju ubrzo nakon rođenja, a seksualni je razvoj podijelio u četiri faze: oralnu, sadističko-analnu, faličnu i genitalnu, od kojih je svaka obilježena specifičnim događajima.
Tijekom oralne faze, pojedinac je ponajviše usmjeren na stjecanje zadovoljstva potrebama usta, koja Freud shvaća kao prvu erotogenu zonu. U sadističko-analnoj fazi dijete traži zadovoljenje kroz agresiju i funkciju izbacivanja izmeta. U faličnoj fazi djeca postaju usmjerenija na svoja spolovila. U dječaka se, navodno, javljaju strah od oca i kastracije te Edipov kompleks, pri kojemu mašta o spolnim odnosima s majkom. Analogno Edipovu kompleksu, djevojčice razvijaju Elektrin kompleks, koji se očituje zavišću dječacima na njihovim penisima.
Zatim seksualni razvoj na neko vrijeme zastaje, te se zaključuje u genitalnoj fazi, u kojoj su svi elementi seksualne funkcije do kraja organizirani i koordinirani. Homoseksualnost je gurnuo u isti koš sa seksualnim perverzijama, tumačeći ih kao posljedice "pogrešaka u seksualnom razvoju."
Freudov psihosocijalni model mnogi su kritizirali i osuđivali. Neki su odbili njegovu ideju o seksualnosti u dječjoj dobi, o incestu kao "prirodnoj ljudskoj težnji" i o navodnoj ženskoj "zavisti" muškarcima na penisu.
Moderna medicina odbacuje i njegovu ocjenu homoseksualnosti kao poremećaja, no zahvaljujući velikom kulturnom utjecaju Freudovih teorija, u prvom su dijelu 20. stoljeća mnogi homoseksualci bili zatvarani u ustanove za duševno oboljele te "liječeni" psihoanalizom i srodnim tehnikama, od kojih su neke i danas u upotrebi među konzervativnijim terapeutima.
Proces traje sve dok pacijent ne izgovori ono što se podudara s terapeutovim hipotezama, a s obzirom na to da mogućih hipoteza ima na tisuće, razumljivo je da tretman traje godinama, uz golem utrošak pacijentova vremena i novca.
Od pedesetih godina prošloga stoljeća medicina je skupila mnogo dokaza da su svi psihijatrijski poremećaji biološkog, a ne psihološkog karaktera i da su posljedica kvara u neurofizološkoj funkciji središnjega živčanog sustava. Stres je najčešći okidač psihijatrijskih poremećaja, no on to čini biološkim djelovanjem na rad živčanog i endokrinog sustava, neovisno o pacijentovoj volji ili načinu razmišljanja.
Freudova teorija o izlječenju putem osvješćivanja navodno potisnute traume može modernim psihijatrima, upućenim u biološku podlogu psihičkih poremećaja, zazvučati iritantno, a misao na gomile pacijenata koji su u nedostatku lijekova primali psihoanalizu i neke od njezinih inačica može djelovati frustrirajuće. Primjerice, najdjelotvornije metode liječenja najtežih oblika depresije potpuno zaobilaze psihološki pristup i "udaraju" direktno u mozak - elektrostimulacija, stimulacija živca vagusa, dubinska moždana stimulacija, da ne spominjemo psihofarmake.

Majstor propagande

Prije četrdesetak godina njemački je psiholog Hans Eysenck skupio i razmotrio sva raspoloživa istraživanja o djelotvornosti psihoanalitičke psihoterapije. Došao je do zaključka da psihoanaliza nije djelotvornija od placeba (fiktivne terapije ili lijeka) i da ne dovodi do poboljšanja stanja u većoj mjeri od spontanih izlječenja. Naime, u razdoblju od četiri i više godina, koliko traje psihoanalitički tretman, izvjestan postotak pacijenata doživi poboljšanje stanja i bez ikakve terapije.
Takva je spoznaja navela Eysencka da zaključi kako je "Freud nesumnjivo bio genij, ne znanosti, nego propagande; ne čvrstih dokaza, nego uvjeravanja".
Neki su autori kritizirali Freuda zbog krivotvorenja rezultata svojih istraživanja. Jedan od najslavnijih slučajeva uključuje Rusa Sergeja Pankejeva, koji je istražila novinarka Karin Obholzer. Pankejev je trpio od jake neuroze (depresivno-anksioznog poremećaja) i uzastopnih noćnih mora, koje su mu izazivale patnje i onemogućavali u normalnom funkcioniranju. Freud je iz Sergejevih snova zaključio da je pretrpio seksualnu traumu u djetinjstvu. Kad je Pankejevu priopćio navodni uzrok njegovih tegoba, on je navodno odjednom ozdravio.
No, istraživanja su pokazala malo drukčiji razvoj događaja. Pankejev se nikad nije oporavio, nego je do smrti išao na tretman kod drugih psihoterapeuta, a njegovo se stanje vremenom znatno pogoršavalo. Štoviše, Zaklada Sigmunda Freuda plaćala mu je mjesečnu naknadu tako da bi ostao skriven u Beču i da prijevara ne bi izašla na vidjelo.
Izvor:Ozren Podnar, prof. objavljeno u časopisu "Vaše zdravlje"- moj doktor.hr

[Jellena]

Da li pravoslavlje odgovara srpskom mentalitetu?
Autor: prof. dr Vladeta Jerotić   

Ovako postavljeno pitanje, koje niti je novo niti potiče od mene, predstavlja izazov, kako za psihologa, naročito etnopsihologa, tako i za teologa i, šire, za antropologa. Trebalo bi, najpre, kako je red, definisati pojmove. Ne bi trebalo da bude teško objasniti pojam pravoslavlja i ja ću ponuditi jedno njegovo određenje koje je za sve prihvatljivo: "Pravoslavlje je učenje koje je neposredno, neprekidno i stalno povezano sa apostolskom tradicijom, posredstvom patrističkog i neopatrističkog blagoslovlja, kojim formira zajedničku veru ispovedanja nepodeljene Crkve prvog milenijuma" (Jovan Brija, najpoznatiji savremeni rumunski teolog).

Znatno je teže relativno tačno predstaviti srpski mentaltet, srpski "nacion", srpsku karakterologiju, između ostalog, zbog nepoznavanja ili nedovoijnog poznavanja "srpskog karaktera" pre pada srpske Despotovine u turske ruke, sredinom 15. veka. Dodatnu teškoću prouzrokuje i opravdano pitanje, da li se narodi menjaju, i kako se menjaju kroz istoriju. Neka nepromenjena vertikala, kada je u pitanju pojedinac (pojedinačno biće) i njegova ličnost, mora da postoji i to bi bilo ono Ja, koje traje od rođenja (ili od trenutka detetovog ushićenja kada uzvikne: ja sam ja!) do smrti jedinke.

Sa dovoljnom opreznošću, možda bismo mogli pretpostaviti sličnu osovinu koja postoji i traje u jednom narodu. Znači, i pored mog (i ne samo mog) uverenja da se narodi menjaju kroz istoriju - srpski narod, na primer, posle dugotrajnog turskog gospodarenja, ili ruski narod, posle sedamdeset godina trajanja komunizma - pretpostavljam da neki skelet, kao čvrsta osnovica, i pojedinog čoveka i naroda, treba ili i mora da postoji. Na pitanje koje bi karakterne osobine mogle biti od nekog stručnjaka (antropologa) označene kao, više ili manje, trajne u srpskom narodu, pokušao sam da odgovorim u nekim mojim radovima (pogovor za posleratno izdanje knjige Vladimira Dvornikovića Karakterologija Jugoslovena, u mojoj knjizi Vera i nacija i u nekim drugim radovima). Neka bude dovoljno za ovu našu temu da spomenem sledeće, relativno, kroz istoriju srpskog naroda postojane karakterne osobine: impulzivnost i agresivnost (kao potreba da se naglo, često nerazumno, reaguje na unutarnje i spoljašnje podsticaje); osvetoljubivost ("violentni tip dinarca"), rajinska osobina pokornosti prema jačem i agresivnost prema slabijem (najverovatnije šteđena osobina, za vreme i posle turskog ropstva), što stvara dvoličan karakter; moralna i socijalna mimikrija kao posledica, najverovatnije, identifikacije sa agresorom; oholost iza koje stoji potisnuto osećanje inferiornosti, krivica, otuda i sklonost mazohističkom podnošenju patnje i samokažnjavanju; žeđ za pravednošću i socijalnom pravilnošću; preovlađivanje ekstravertovane životne orijentacije, sa poznatim oznakama društvenosti, otvorenosti, nedovoljno kontrolisane iskrenosti.

U potpunosti sam svestan da se ovim navedenim (da li bitnim?) karkternim osobinama srpskog naroda mogu staviti razne opravdane primedbe, kao i da im se mogu dodati i druga njegova, pozitivna i negativna svojstva. Zbog kratkoće vremena i prostora moramo, na žalost, prekinuti dalju, sigurno zanimljivu raspravu o osnovnim crtama srpskog karaktera (urođenim i stečenim) i vratiti se na pitanje iz naslova našeg članka: da li pravoslavlje odgovara srpskom društvenom ustrojstvu, kakvog smo ga maločas postavili, naravno i pod pretpostavkom da smo ovo mentalno ustrojstvo tačno sagledali?

Odgovor na ovako postavljeno pitanje počeo bih kazivanjem jednog našeg poznatog savremenog istoričara:
"Za nas istoričare, događaji koji su se odigrali u istoriji - morali su da se odigraju"
Ako je ovo zbilja tako, možda ne bi izgledalo previše smelo kada bismo ga proširili na pravoslavlje i srpski narod, rekavši: srpski narod je jednom u prošlosti primio pravoslavnu veru, znači da je trebalo da je primi! Uporni pokušaji islamiziranja i unijaćenja srpskog naroda kroz istoriju, u novije vreme pokušaj ateizacije (proces iskorenjivanja srpskog naroda) i pored povremenih uspeha u ovim     nastojanjima, ipak se na kraju razbijao o relativno čvrstu stenu pravoslavlja i svetosavlja u srpskom narodu.

Pozivajući se (uvek iznova) na teoriju velikog istoričara u 21. veku, Arnolda Tojnbija o "izazovu i odgovoru", mogli bismo reći da je srpski narod sa svim svojim negativnim i pozitivnim osobinama ("duh paganskog nasleđa"), postajući upavo pravoslavan hrišćanski narod, u najvećoj meri izazvan od Božije Promisli, istorijskih neminovnosti i zbivanja ili slučaja (zavisno od našeg stava prema istoriji i ulozi naroda u njoj). Zašto je izazvan baš od pravoslavlja u najvećoj meri? Zato što smatram da ako je hrišćanstvo najzahtevnija religija, između ostalih religija", onda je pravoslavlje u hrišćanstvu (između rimokatolicizma i protestantizma) maksimalistički zahtevna veroispovest hrišćanstva, jer traži od čoveka doživotni pudvig oboženja.

Da li je to onda Njegošev "udar" (izazov pravoslavlja) u koji je našao "iskru u kamenu” (srpska karakterna svojstva). Odgovor može da bude  samo etnološki,  projiciran u budućnost, sa punom neizvesnošću ishoda borbe.
Borbe između koga?
Svakako pravoslavlja, s jedne strane, i svega onoga iz daleke i bliske prošlosti srpskog naroda što ga čini neprijemčivim, pa i odbojnim prema pravoslavnom hrisšćanstvu. U ovu tamnu stranu karakterologije srpskog naroda (njegova je to Senka, rekao bi K. G. Jung) da li ćemo ikada saznati koliko urođenu, a koliko stečenu? stavljam njegovu "anarhičnu individualnost", stalnu spremnost na protest (bogumilstvo na Balkanu, bilo je, prema Vladimiru Dvomikoviću, prvi "protestantizam" u Evropi i hrišćanstvu, još u 11. i 12. veku), kao i nedovoljna razvijenost savesti, moralnih obaveza, osećanja odgovornosti i kajanja, ali onda i slabo razvijen organ za socijalni život. U kojoj meri je pravoslavna hrišćanska religija u stanju da ublaži ili i promeni senovitu stranu u karakteru srpskog naroda? Tek će generacije Srba koje dolaze, a koje će živeti, možda. u drukčijim političkim prilikama, moći da odgovore - pozitivno ili negativno - na postavljeno pitanje iz naslova ovog članka: da li pravoslavlje odgovara srpskom mentalitetu.

stetoskop

[Jellena]

DISTIMIJA

Klinička slika

Distimija bukvalno znači "loše raspoloženje" i dobro objašanjava subjektivne i objektivne znake bolesti. Glavni simptom je depresivno raspoloženje  koje se karakteriše tugom, nelagodnošću, neraspoloženjem i gubitkom interesovanja za uobičajene aktivnosti uz samopotcenjivanje, poteškoće u donošenju odluka i osećaj beznadežnosti. Osoba koja pati od distimije ima izraženu nesposobnost da oseća zadovoljstvo zbog događaja ili podsticaja zbog kojih je ranije osećala zadovoljstvo. Životu manjka radost, boja, uzbuđenje i zadovoljstvo. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočarenjima ili ličnim neuspesima.Tokom vremena se ljudi sa distimijom povuku iz društvenog života i izoluju. To je najverovatnije zbog njihove nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata.

Bolesnici sa distimijom mogu biti nihilistički raspoloženi, sa nizom zahteva i žalbi. Oni mogu biti vrlo napeti i rigidni, bespomoćni, gube nadu, pesimisti su. Mogu postojati promene u vegetativnim funkcijama. Menja se način spavanja, dolazi do gubitka apetita i energije. Osobe koje boluju od distimije obično zakazuju na poslu pa i u porodici pa je to glavni razlog njihovog dolaska psihijatru. Opšte nezadovoljstvo sa svojim životom pokušavaju otklanjati konzumiranjem alkohola ili uzimanjem droge. Što se tiče toka bolesti, on može biti različit. Primarna distimija ranog početka ponekad može biti tako hronična da bolesnik prihvata simptome kao deo svakodnevnog života. Ponekad se distimija može razviti u pravi veliki depresivni poremećaj, a postoji mogućnost da se kasnije razviju hipomane epizode ili bipolarni poremećaj. Najveći rizik tog poremećaja predstavlja pokušaj suicida (samoubistva).

Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana i veći broj dana nego što nije prisutno, što se vidi bilo kao subjektivni doživljaj ili je primećeno od strane drugih, tokom najmanje 2 godine. Dok depresivni poremećaj karakteriše epizodičan tok, tok distimije je više hroničan i dugotrajan. Kod ranog pojavljivanja distimije često bolesnici svoje simptome prihvataju kao način života, a psihijatru se obraćaju tek kad postanu disfunkcionalni na porodičnom i poslovnom planu.
  http://www.stetoskop.info/Distimija-1121-c33-sickness.htm

[Jellena]

ЕМО ГЕНЕРАЦИЈА

Неки тужни клинци

Супкултура младих, рођена на фузији постпанка и хардкор звука с мелодичним вокалима и осећајним текстовима из осамдесетих година прошлог века, данас је глобални покрет хиперемотивне деце стигао и до Србије, који једни бездушно дефинишу као микс канте суза и кутије жилета који треба законом укинути, док га други забринуто виде као лавину депресивне генерације неприлагођених и самоповређивању склоних клинаца

„Емо” није супкултура, него дијагноза! – ударни је поклич нетрпељивости одраслих према претерано емотивној деци која се идентификују са овим покретом, а неразумевање и мржња према „емовцима” џикљају и у тинејџерским групацијама, попут панкера, скејтера, металаца, фенсера, хипсера, готичара, стрејтера, рокабилија, који своје емо вршњаке доживљавају као несносне плачљивце.

– Не готивим их уопште, у жестоком су трипу, само кукају и секу вене, мушкарци се шминкају и облаче као хомосексуалци, не знаш да ли је мушко или женско, девојке су одвратне вампируше, пре бих козу пољубио него њих, што је много, много је! – жести се на форуму „српских патриота” један дискутант, а други, чији је мото „за расу и нацију”, децидирано тврди:

„Треба их побити!!! То су малоумни јадници, брукају ми крај и школу! Кад их пресретнем, скидам им мајице и терам их на шишање, јер их презирем и гадим их се!”

Овакви позиви на линч емо деце нису реткост, ни домаћа специфичност. Напротив! Мноштво видео-клипова са сликама насиља на YouTube носи поруку „Како убити емовца”, или се декларише као „Објава рата емо покрету”. А да ствари могу да оду предалеко, било је јасно када је 800 панкера и скинхедса физички напало емовце у мексичкој провинцији, да би недељу дана касније талас агресије захватио и главни град, па је у акцију сузбијања насиља морала да се укључи и мексичка влада.

Стидљивост и црни хумор

Али ко су, заправо, емовци? Да ли је реч о животном стилу, новом таласу културе младих и спонтаном клиначком интровертном бунту? Или је емо покрет закотрљала модно-музичка индустрија која се не либи трговања дечјим сузама, па продајући имиџ депресивног тинејџера заправо замагљује границу између позе и истинске туге младих људи?

За разлику од супкултура које агресију изражавају према другима (паклени анђели, скинхедси), емо деца пубертетску агресију усмеравају према себи, убеђени да су изопштени из друштва. Имиџ им је микс хипијевске хиперсензибилности и готик црнокичасте моде.

Иако јак антиемо покрет, који букти на хиљадама интернет форума, вришти да је „емо” скраћеница од Екстремно Мазохистични Оксиморони, то није истина. Емо је, просто,  скраћеница од „емотивци”.

–Да, ми отворено показујемо своја осећања и не стидимо се да плачемо. Наша музика је Fall Out Boys, Panic!, At The Disco, Funeral for a Friend, Taking Back Sunday, Dashboard Confessional, Death Cab for Cutie, Bright Eyes, My Chemical Romance, Simple Plan, Jimmy Eat World, The Get Up Kids… Ја највише волим емо-техно – каже једна београдска девојчица.

Са црним шишкама преко очију уоквирених црним креоном, пирсинзима и у обавезним „старкама”, емо клинци у крпицама на коцке и кружиће, са понеком лобањом као фазоном, језде градовима Србије и нимало се не разликују од својих вршњачких истомишљеника расутих диљем планете. У први план стављају своју хиперемотивност, насупрот распрострањеним агресивним реакцијама у окружењу. То је и главни разлог зашто социолози супкултурних модела тврде да емоси потискују свој бес, па бол наносе себи.

Родитељи су уплашени, пре свега екстремним случајевима дечјег самоповређивања и суицидним идејама младих, које медији све чешће повезују са емо феноменом. Утицајни музички часопис МНЕ директно је оптужио амерички емо бенд „My Chemical Romance” за саучесништво у самоубиству 13-годишње девојчице из Кента, која се обесила, наводно предозирана мрачном, срцепаратељском музиком.

„Као бенд, увек смо били против насиља и самоубистава. Наша мисија је да кроз музику фановима пружимо утеху, подршку и љубав” – бране се чланови My Chemical Romance на свом сајту и истичу да су поруке и тема њиховог албума „The black parade” заправо – нада и храброст.

Талас дечје суицидности погађа и земље у транзицији. У Хрватској се 14-годишњи емо дечак самоспалио, а две 13-годишњакиње су скочиле у смрт са црквеног звоника. Да ли је емо панк музика и нови супкултурни феномен који каже да је „бол лепа” само параван за дубоку кризу у којој се емотивно незрели тинејџери не сналазе, или су деца лабилна због хаотичног стања у друштву и економске несигурности родитеља који немају времена за своје клинце?

Путиновој одлуци да у Русији забрани емо и готик супкултуре, како би спречио ширење опасних трендова међу тинејџерима, једни аплаудирају, а други је виде као гурање главе у песак и замену теза, јер је реч о болесном друштву у коме су тужни клинци само аларм.

Бамби, Снупи и золофт

Овако драконску одлуку, као што је забрана културног феномена, тешко је спровести у дело. Јер, емо култура шири се попут пожара пре свега сајберспејсом. Оно што је генерацији хипика био грамофон, емо клинцима је Интернет. Портал MyPlace њихово је свето место, нешто попут модерног Вудстока.

Деца из целог света долазе на MyPlace и слична виртуелна окупљалишта и размењују информације о емо трендовима. И док је за једне то само прилика за брушење емо имиџа, а за друге иницијација у свет хиперсензибилности, црног хумора и стидљивости, радикални емовци тону у депресију, усамљеност и мржњу према себи, па ништа необично што је типична емо таблета антидепресив золофт.

У виртуелном простору на српском језику ситуација је иста. Хиљаде форума и блогова баве се емо интроспекцијом, модом и музиком, а антиемовска места се умножавају невероватном брзином и служе за окупљање бесних неистомишљеника, који јавно пропагирају агресивно преваспитавање мирољубивих плачљиваца.

– Оптужују нас да смо канта суза и кутија жилета, подсмевају нам се што гледамо цртаће као што су Бамби и Снупи, прете нам најстрашније јер мисле да смо део геј културе зато што се дечаци и девојчице слично облаче, а ми се само не стидимо да покажемо да смо емотивна бића – каже емо девојчица из Београда.

Весна Кнежевић-Ћосић
[објављено: 08/11/2008]
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Neki-tuzni-klinci.sr.html

[Jellena]

22. decembar 2008.

Filozofija kao lek

Bilo da ste mlađi ili stariji, sigurno vas ponekada muče napadi panike i anksioznosti. Otkrijte stoicizam, drevnu filozofiju koja može da vam vrati mir.

Piše: Snežana Krstić
Izvor: Sensa, magazin za srećniji zivot

Prvi napad panike nikada se ne zaboravlja. Meni se to dogodilo sa 18 godina na jednoj zabavi. Kad sam se našla u centru pažnje, to je zbog nekog razloga u meni podiglo adrenalin, što je opet izazvalo da prebledim i da dobijem lupanje srca.

Uplašila sam se da će moj strah svi primetiti, što je još više pojačalo paniku. Osetila sam se kao krpena lutka, podignuta i prodrmana protiv svoje volje.
Učenje opuštanju

To je bio prvi od mnogih sledećih sličnih napada. Našla sam se u situaciji da se plašim društvenih okupljanja. Izbegavala sam ih, a ako je to bilo nemoguće, onda sam se opijala. Nisam razumela šta mi se dešava niti znala da li će mi biti bolje. Bila sam prognanik ljudske rase. Međutim, moj mir nisu mi vratile skupe terapije ili antidepresivi već filozofija stara 2.000 godina.

Stoicizam je i danas uticajan i uvlači se u mnoge aspekte kognitivne terapije. Stoici i njihova razmišljanja prvi put su se pojavili u Atini, oko 350 godina pre nove ere. Njihovo praktično učenje imalo je za cilj da leči dušu od emotivnih patnji. Danas, kada pomislimo da postanemo stoici, vidimo sebe kao nekoga sa stisnutim usnama ko izbegava emocije. Međutim, stoička filozofija nešto je sasvim drugo.

Stoicizam nas uči da, umesto što suzbijamo svoje emocije, pokušamo da ih razumemo i kontrolišemo. To će nam dati snagu da, u slučaju kada nam zaprete negativne emocije, kao meni na zabavi, uspemo da ih obuzdamo. Još uvek se sećam tog talasa panike koji je obuzimao moje telo dok sam razmišljala: „Bože, svi me gledaju. Ako primete da sam uznemirena, neće me ceniti i napraviću potpunu budalu od sebe!“ Ali nije mene uznemiravala soba puna ljudi koji zure u mene već moja uobrazilja.

Stoici nas uče da negativne emocije često nastaju zato što se mentalno vežemo za nešto spoljašnje kao što je, na primer, mišljenje drugih ljudi o nama, ili biti popularan, bogat, mlad, lep. Kada se Tanja, koja sada ima 37 godina, vrati u period kada je imala 20, seti se da se osećala baš jadno. „Bila sam veoma takmičarski nastrojena i rešena da u svemu uspem. Mnogo sam radila i bila veoma nefer igrač. Radila sam više sati nego iko i non-stop upoređivala sebe sa drugima.“

„Ako je kolega dobio unapređenje ili mi prijatelj saopšti neku radosnu vest o sebi, umesto da budem srećna, ja prvo pomislim kako, eto, svi napreduju samo ja stagniram. Tako mi ceo vikend prođe u agoniji i na kraju zaključim da sam gubitnik i da su toga svi svesni.“

Stvari su se promenile kada su njenoj prijateljici dijagnostikovali rak. „Odjednom sam svoj svet videla potpuno drugim očima. Bila sam zdrava, u dobroj vezi i jakom krugu prijatelja. Uvek su me podržavali, a ja sam stalno bila pod fiksacijom da se poredim s njima, pa to nisam ni primećivala. Oslobađajući se tih fiksacija, osetila sam se slobodnom.“

Preživljavanje neizvesnosti

Kako je Tanja otkrila, spoljašnje stvari uvek su, do određenog stepena, izvan naše kontrole i uzrok promena: partner nas ostavlja, tržište propadne, deca odrastu. Ako gradimo svoju sreću na spoljašnjim stvarima, nikada nećemo naći sigurnost ili zadovoljstvo.

Naše uznemirenosti u isto vreme su i bezvremene i jedinstvene. Uprkos tome što je bio najmoćniji čovek u drevnom svetu pre 1.800 godina, rimski imperator i stoik Marko Aurelije brinuo je i o tome šta drugi misle o njemu i pokušavao da prevaziđe tu uznemirenost tako što je sebi stalno ponavljao da ljudi koje pokušavamo da zadivimo u stvari i nisu vredni toga. Jednom je zapisao: „Kako jadna bića su ljudi, koje narod zadiviti žudi!“ Umesto da stalno zadivljuje druge, odlučio je da bude iskren prema sebi pokušavajući da se drži svojih principa.

Govorio je da svačiji um treba da bude „unutrašnja tvrđava“ zaštićena od nastranih misli spoljnog sveta. Stoicizam se razvio u vreme velikih političkih preokreta kada je život svakim danom bio nesiguran i brutalan. Pružio je ljudima način da prežive nesigurna vremena. Ako bi gradove-države zarobili strani osvajači, mogli biste povratiti mirnoću duše zbog toga što niste samo bili građani Atine ili Sparte već i građani univerzuma, kosmopolite.

Stoička terapija, da ili ne

Univerzumom, kako smatraju stoici, vlada univerzalni zakon: logos, tj. razumno, logično razmišljanje. Kada razvijemo prihvatanje promena i indiferentnost od spoljašnjosti, onda ćemo biti u skladu s tim božanskim zakonom.

Buda je takođe pominjao um kao unutrašnju tvrđavu tako da su se neki akademici pitali da li je na stoicizam možda uticala indijska filozofija u vreme pošto je Aleksandar Veliki osvojio Indiju. Stoicizam je potom uticao na hrišćanstvo. Isus je logos od krvi i mesa.

Stoicizam je na zapadu uvek imao uticaj na psihologiju i metode kako pomoći sam sebi. Dale Carnegie, autor knjige Kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude, rekao je da je rečenica Marka Aurelija Sam život je baš ono u šta verujete, osam reči koje vam mogu promeniti život. Najistrajniji uticaj stoicizam ima na psihoterapiju, i to posebno kada je reč o kognitivno-bihevioralnoj terapiji (KBT, eng. Cognitive Behavioral Therapy), trenutno najprihvatljivijoj formi psihoterapije kod emotivnih poremećaja.

Zabeležen je razgovor sa jednim od osnivača KBT-a Albertom Ellisom neposredno pre nego što je 2007. preminuo u ’93. godini. Rekao je: „Glavna inspiracija za moju terapiju bila je poznata izreka stoika Epikteta: ’Nije sam događaj ono što čini da patimo, već naša interpretacija tog događaja.’ To je neverovatno moćno oruđe za razumevanje ljudskog uma.“

KBT koristi mnoge tehnike koje su prvi predložili stoici pre 2.000 godina. Oba predlažu zapisivanje misli da bi se pratile mentalne navike. Oni koji rade to, treniraju sebe da njihova mentalna pažnja ostane u sadašnjosti, a ne da luta po prošlosti i budućnosti.

KBT je za sebe dokazao da još uvek možete koristiti stoičke tehnike čak i ako ne prihvatate u potpunosti sve njene principe. Stoicizam vam može pomoći da prevaziđete snažne i strašne emotivne nesređenosti. U mraku bespomoćnosti mentalnih bolesti stoicizam nam može vratiti našu snagu, naš suverenitet i naše zdravlje.
3 stoička koraka koja već danas možete da preduzmete

Postavite stvari u perspektivu

Vizuelizacija pomaže da se oslobodite naklonosti i da se izdignete od svojih poteškoća. Zamislite da gledate iz svemira na Zemlju. Kada uzmete u obzir svoje brige nasuprot beskonačnosti koja vas okružuje, jedino što vam pada na pamet jeste to da su one male i besmislene.

Beležite svoje misli

U Shakespeareovoj drami, Hamlet govori: „Ništa nije tako loše ili dobro, ali razmišljanje o tome čini ga takvim.“ Pazite se svojih interpretacija događaja i vidite kako emocije rastu pisanjem dnevnika svaki dan, poput Marka Aurelija.

Prihvatite stvari koje ne možete da promenite

Setite se stare stoičke mudre izreke: „Daj mi snage da promenim stvari koje se mogu promeniti, strpljenje da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim i mudrost da pravim razliku između ta dva“.

izvorB92

[Jellena]

Зоопсихологија


Животиње с личношћу

Научници су недавно открили да су појединачне разлике у темпераменту распрострањене у животињском царству, досежући чак до паука, птица, мишева, лигњи, пацова и свиња
Учење од малена

Знамо да су наша браћа и сестре и рођаци личности – понекад врло незгодне. Научници су недавно пак открили да су овакве појединачне разлике распрострањене у животињском царству, досежући чак до паука, птица, мишева, лигњи, пацова и свиња.

Најновији математички модел помаже да се одгонетне како и зашто се такви животињски темпераменти развију у току времена. Поменути образац објашњава средишње питање и животињске и људске личности – зашто су неки појединци крући или меканији од других и зашто извесни мењању своје понашање као одговор на промене у својој околини, а други то не чине.

Одговор се, каже ФранцВајсинг са Универзхитета у Гронингену (Холандија), своди на трошак и корист. Група у којој постоје и крути и прилагодљиви типови личности чини оптималан систем, показује модел.

Проучавање животињских личности почиње да добија на тежини и уверљивости, истиче психолог Сем Гослинг са Универзитета у Тексасу (САД), који истражује овој области и није укључен у дотично изучавање. Када је почео овим да се бави, пре десетак година, све је изгледало другачије. Сећа се да су људи коришћење израза животињска личност сматрали антропоморфичним. Сада престижни научни часописи објављују чланке изричито на тему животињске личности.

Сналажљиве патке

„Мислим да то, заиста, одражава нови смисао уважавања, нуди разноразне прилике и омогућава проверавање питања која нисмо могли да ставимо на пробу без проучавања животиња”, закључује Сем Гослинг.

Сам Вајсинг, који сада ради у Институту Санта Фе, започео је са својим сарадницима разна опонашања која укључују и пријемчиве и непријемчиве животиње. За да нови модел показује да, на пример, када је најподесније да се животиње одазову на промену у вези са храном, а када није. Испоставља се да такмичарски настројене личности помажу у одржавању здраве равнотеже у чопору или јату.

Имате, рецимо, језерце за патке у које се сваког дана двоструко више хране распе дуж десне обале, остављајући леву са знатно мање. Патке убрзо науче да отпливају на десну страну да би јеле. Онда се једног дана, узмимо за пример, више се хране појави на левој обали, остављајући десну у несташици.

Огледи су показали да су једне патке све време проверавале леву опажајући и пливајући до хране на ту страну језерцета. Друге су се, међутим, држале своје навике и настављале да гледају своја посла сакупљајући то мало хране што је било на десној обали. Прве или пријемчиве имају користи од својег брзог окретања ка великој гомили хране, а друге или непријемчиве су могле угинути од глади или, у најмању руку, остати гладне.

Сличности с људима

Околности се мењају ако се превише птица запути на леву страну језерцета. Према истраживачком обрасцу, надметање на тој страни би знатно порасло остављајући неке од, наизглед, сналажјивијих с мало хране. У међувремену су непријемчиве имале користи од тога, иако остављене с мњим уделом хране, али с мало такмаца за њу.

У некима од ових дочаравања хитро одазивање би, такође, представљало расипање енергије. Ако се, рецимо, храна никад не пребаци на другу страну језерцета, пријемчиве патке би се измориле не постижући икакав успех. На крају, од равнотеже између птица које посматрају околину трагајући за променама и оних које се држе устаљеног користи би имало целокупно јато.

Научници су, исто тако, открили да животињске личности теже да истрајавају. То је због тога што се, како каже пословица, вежбањем постиже савршенство. Поједине које су пријемчиве стичу искуство, што их подстиче да наставе да се тако понашају убудуће.

„Животиње које су раније биле пријемчиве и сналажљиве имају благу предност у сакупљању и тумачењу знакова у окружењу”, наглашава Франц Вајсинг. „Ово је уверљива претпоставка, с обзиром на то да се учинак јединки у начелу побољшава са искуством које имају”.

Слични типови личности постоје и код људи. „Једни се понашају прилично устаљено и круто (рутински), а други су прилично прилагодљиви (флексибилни)”, закључује Франц Вајсинг. Први су веома традиционални и конзервативни идући увек утабаним путем прошлости, други су заинтересовани за промене и занима их околина коју непрестано истражују.

Иако дотично истраживање није непосредно изучавало људско понашање, Франц Вајсинг верује да постоји својеврсно преплитање између људи и животиња.

Стефан Вукашин
[објављено: 03/01/2009]

Politika

[Jellena]

Психологија

Духови у шољици кафе
Научници су недавно открили да људи с већом количином кофеина у телу – свеједно да ли из кафе, чаја, чоколаде и енергетских напитака и пилула с кофеином – имају троструко већу склоност да чују гласове и виде појаве који не постоје.
Помаљање привиђења

Ако вам се учини да шољица црне кафе почиње да прича, ви сте роб кофеина. Немојте да се зачудите када доживите привиђење (халуцинација), уколико дневно попијете три шољице црне или седам инстант кафе.

Значи ли то да ко више испије, чешће му се привиђа?

Научници су недавно открили да људи с већом количином кофеина у телу – свеједно да ли из кафе, чаја, чоколаде и енергетских напитака и пилула с кофеином – имају троструко већу склоност да чују гласове и виде појаве који не постоје, за разлику од оних што су посркали само пола шољице црне или целу инстант.

Мада за већину заљубљеника који црни напитак испијају навелико није познато да су озбиљно булазнили, када оваква врста искуства омета свакодневно понашање, могли би се сматрати душевно угроженим. Према подацима које су користили ови истраживачи, седам шољица инстант кафе садржи 315 милиграма кофеина, а то је подједнако као шест шоља чаја, девет бочица коле и једна и по кафе у кафићима. Дотични састојак (алкалоид) ободрује мозак да привремено одагна дремеж и обнови будност; организам га за 45 минута упије преко желуца и танког црева. Готово 90 одсто житеља Северне Америке унесе неку врсту напитака, послатрица или таблета с кофеином сваког дана, и то је данас најраспрострањенија дрога.

У умереним износима кофеин оснажује способност за духовни и физички напор, у неумереним може да опије, изазове неспокојство, раздражење, забринутост, подрхтавање мишића, несаницу, главобољу и срчано узнемирење – обелоданила су друга изучавања. На Универзитету Дарам сматрају да ће ови налази допринети бољем разумевању учинка других видова душевних поремећаја, као што су тескоба и растројство. Промене у исхрани и пијењу, укључујући неумерено сркутање кафе, олакшаће да се превладају или предупреде обмане чула.

У испитивању спроведеном у Великој Британији, 200 високошколаца непушача упитано је које напитке, посластице или таблете с кофеином уобичајено гутају, после чега је измерено колико су напети и да ли су искусили ма какво привиђење. Виђење предмета којих нема, ослушкивање непостојећих гласова и осећање присуства мртвих – налазе се на списку искустава које су учесници пријавили.

Могуће објашњење било би да је кофеин погоршао физиолошки учинак напетости: када је тело под присилом, испушта веће количине хормона кортизола; више се лучи као одзив на стрес ако је неко скоро уносио кофеин, и то је тајна веза која одгонета нарастајућу склоност халуцинацијама.

Научници са Дарам универзитета, који су проучавали утицај кофеина на привиђења, оценили су да се психотични доживљаји непрестано јављају и међу здравима. Пређашња истраживања осветлила су више узрочника, као што су повреде у детињству. За многе се веровало да су делимично у спрези са булажњењем због утицаја на то како ће тело одоговорити када је у напетом стању. Најновије повезивање са исхраном и расположењем, а нарочито однос између уношења кофеина и одзива организма на присилу, изледа прилично разумно и изискује нова испитивања.

Привиђање или трабуњање није нужно назнака душевне болести. Већина људи ослушнуће непостојеће гласове, а само три одсто их стално чује, али чак и такви ће с тим излазити накрај и живети уобичајено. Појединци који то нису у стању, принуђени су да потраже стручну помоћ.

У сваком случају, неопходна су додатна проучавања да би се установило да ли се кофеин, и уопште начин исхране, уплићу у овакву врсту булажњења.

Чланак у којем се образлажу наведена сазнања објављен је у часопису „Персоналити енд индивиџуал диференсис”. Занимљиво је да је још изучавање спроведено осамдесетих година прошлог века указало на спрегу кофеин-привиђање.

Стефан Вукашин
[објављено: 14/02/2009]

izvor Politika

[Jellena]

Kognitivna disfunkcija

Kada ljudi imaju problema sa usmeravanjem pažnje, pamcenjem ili jasnim razmišljanjem, to utice na njihovu mogucnost da funkcionišu u društvu, u školi, na poslu ili u vezama.

Kognitivna disfunkcija  utice na:

 - Sposobnost usmeravanja pažnje, koncentrisanja
-   Sposobnost da se zapamti i priseti informacija
-   Sposobnost da se informacije brzo obraduju
-   Sposobnost da se brzo odgovori na informaciju
-   Sposobnost da se kriticki razmišlja, planira, organizuje i sposobonst da se rešavaju probemi
-   Sposobnost da se zapocne razgovor

Kakav je tretman za kognitivnu disfunkciju?

Kognitivna disfunkcija može da se tretira na tri različita načina: (1) korišćenjem tehnike ispravljanja greške, (2) tehnikama kompenzacije, (3) adaptivnim pristupom. Eksperti smatraju da je najuspešniji program rehabilitacije onaj koji uključuje sve ove tehnike. U Srbiji i Crnoj Gori danas ne postoje centri koji rade na poboljšanju kognicije ovim tehnikama, već tretman za kognitivne probleme zavisi od psihijatra ili psihologa kome se osoba sa problemima obratila. Zbog toga ćemo ove tehnike opisati samo u kratkim crtama, radi vaše upućenosti.

DEFINICIJA:
Kognitivna rehabilitacija podrazumeva praktikovanje vežbi i tehnika koje omogućavaju poboljšanje u određenim vidovima kognicije i fokusirana je na funkcionalni rezultat.

Tehnike ispravljanja greške

Tehnike ispravljanja greške se zasnivaju na vežbama pomoću kompjutera, papira, olovke i grupnim aktivnostima. Neke od ovih tehnika daju naglasak na vežbe i ponavljanja da bi odredile šta je narušeno i to ispravile. Druge tehnike više koriste testiranja da bi odredile koji je deficit u pitanju i da bi izmerile uspeh terapije. Po temama, neke se više orijentišu na svakodnevne životne probleme i zadatke, a ne na specifične kognitivne probleme. Jedna od ovih tehnika uključuje: poboljašanje neuropshiološog funkcionisanja, osvešćivanje stila učenja, promociju optimalnog kognitivnog funkcionisanja, promociju svesti o socijalno emotivnom kontekstu itd..

Tehnike kompenzacije

Tehnkike kompenzacije se zasnivaju na “trgovini”. Drugim rečima, kompenzacija postoji da bi se različitim stredstvima stiglo do istog cilja. Na primer, ako neka osoba ide u kupovinu i ne može da zapamti 5 artikala koje treba da kupi, onda se može reći da ta osoba ima lošu verbalnu memoriju. Ali, ukolko ta osoba može da sortira tih 5 artikala u 3 grupe, kao što su: mlečni proizvodi, grickalice i hrana za mačke, pa da se onda pomoću tih grupa podseti da se cela lista artikala sastoji od mleka, jogurta, čipsa, soka i konzerve za mačke, onda se može reći da je ta osoba koristila mnemoničku strategiju koja se oslanja na organizaciju da bi kompenzovala za nedostatak memorije.
Strategije kompenzacije kod osoba koje nemaju kognitivnu disfunkciju mogu da se pojave spontano. Što će reći, mnogi ljudi otkriju kako da rade stvari koristeći svoje predonsti, koje će kompenzovati njihove slabosti. Osoba sa kognitivnom disfunkcijom često nema fleksibilnost da vidi stvari iz drugog ugla, druge perspective ili da menja ideje o načinu na koji treba da uradi nešto. Kod njih menjanje ponašanja ne dolazi sponatno.
Zbog toga, ljude sa kognitivnom disfukcijom nekad treba naučiti kako da koriste tehnike kompenzacije.
Kada se uče tehnike kompenzacije cilj je da se dođe do efikasnosti koja će omogućiti da se u akcije ulaže najmanje napora. Mnogi ljudi sa kognitivnom disfunkcijom imaju ograničene sposobnosti za obradu informacija i ne ponašaju se dobro kada se povećavaju očekivanja od njih.
Posmatranje osobe tokom vremena i analiza metoda koje koristi da bi uradila određene zadatke, kao i razumevanje stila učenja i preferenci je korisno kada se definišu strategije kompenzacije. U našoj zemlji ne postoji centar u kojem bi se učile ove veštine, pa zbog toga ovaj tekst služi samo kao informacija vama o stilovima tretiranja kognitivnih disfunkcija.

Adaptivni pristup

Adaptivni pristup se više odnosi na okolinu nego na individuu. Ovaj pristup se koristi kada druge tehnike popoljšanja kognicije ne pomažu. Na primer, ako osoba zna da ne može da zapamti listu stvari koje treba da uradi preko vikenda, onda je zgodno da na primer ta osoba ima kod sebe mali kasetofon na koji će snimati sebi podsetnik. Članovi familije se često adaptiraju na obolelu osobu i prihvataju neke dužnosti umesto nje. Ovakav način prilagođavanja učvršćuje zavisnost i nije idealan pristup adaptaciji okoline. Može da dovede do toga da članovi porodice osećaju teret, frustraciju i eventualno odbijanje obolele osobe. Na primer, sin koji je oboleo razbacuje svuda svoje stvari za pranje i ostavlja prepune pepeljare svuda, ne isključuje električne uređaje i slično. U tom slučaju, pametno je organizovati dobro njegov prostor, staviti kante za prljave stvari ispred njegove sobe, na dohvat ruke, nabaviti veliku i siguronosnu pepeljaru i staviti je na vidno mesto itd.
Ukoliko osoba sa teškom kognitivnom disfunkcijom živi samostalno, korisno je primeniti adaptivni pristup u organizaciji njenog života
http://www.indjijaforum.com/archive.php?topic=11274.30

[Jellena]

Mentalna higijena • Emocije i zdravlje
 
Duša pati, telo oboljeva

U korenu mnogih bolesti su psihički uzroci, a naše je telo osetljiv instrument psihe preko koga se odvijaju brojne duševne reakcije. Reč je o simultanoj reakciji na neke spoljašnje ili unutrašnje nadražaje i moglo bi se reći da je čitava medicina psihosomatska, jer u svakoj bolesti deluju somatski i psihički činioci

Čak su i laici svesni ove činjenice, i nema te osobe koja nije na svojoj koži iskusila koloplet istovremenih telesnih i psihičkih reakcija u situacijama koje ih makar na trenutak izbace iz ravnoteže. Tipičan je primer stresa na koji organizam reaguje proširenjem zenica, skokom krvnog pritiska, promenama u radu srca, kolebanjem nivoa šećera u krvi... I emocije se u trenutku uzburkaju, javlja se strah, ljutnja, bes ili bespomoćnost, pažnja je poremećena, tok mišljenja je ubrzan ili usporen, a često dolazi i do sužavanja polja svesti.
Ova tipična psihosomatska reakcija nije slučajna i nije svojstvena samo savremenom čoveku. Od pamtiveka su lekari uočavali vezu između poljuljanog psihičkog stanja i oboljevanja, ali su odgovori na pitanje zašto se i kako to dešava počeli da stižu tek minulih decenija, s razvojem psihijatrije, medicinske psihologije, psihofiziologije, psihobiologije, neurologije, endokrinologije i drugih grana medicine koje združene uspevaju da odgonetnu kako deluje mehanizam kojim se emocionalni sadržaji transformišu u fiziološke.

Savremeni koncepti sugerišu da patologija, odnosno oboljevanje, započinje kada ovaj mehanizam postane kanal za pražnjenje nagomilane anksioznosti koja se ne može razrešiti kroz motorno, verbalno ili socijalno ponašanje. Zbog toga dolazi do visokog, patološkog naprezanja telesnog sistema. Ako je taj proces dugotrajan, funkcionalni poremećaji postaju strukturni, što čini osnovu psihosomatskih bolesti.

Kako tumači prof. dr Vladeta Jerotić u svojoj knjizi "Čovek i njegov identitet", harmoničnost čovekovog psihofizičkog bića remeti se nekim disharmoničnim činiocima koji dolaze ne samo zbog prirode trošnosti i smrtnosti čovekove, već mnogo više zbog njegovog pogrešnog načina mišljenja, osećanja i doživljaja sebe i svoje okoline.
Po njegovim rečima, dva otkrića u medicini presudno su pomogla da bolje razumemo kako se psihički činioci upliću u telesno reagovanje i kako se, sa druge strane, telesno reagovanje vraća u svome dejstvu na psihu, stvarajući zatvoren krug u kojem je bolesnik zarobljen.
Jedno se tiče dešifrovanja funkcionisanja vegetativnog nervnog sistema. Drugo potiče iz oblasti istraživanja ljudske psihe.

Vegetativni nervni sistem održava skladno funkcionisanje svih unutrašnjih organa, brine za naš život i njegovo očuvanje. Funkcioniše autonomno, nezavisno od naše volje, a stotine miliona najfinijih vlakana vegetativnog sistema prožimaju sve krvne sudove, kontrolišu razvoj, ali i razgradnju svake ćelije u telu.

Kada je o psihoanalizi reč, ona je pronikla u najdublje bezdane ljudske duše, otkrivši u njoj brojne nesvesne, nerazrešene konflikte i potisnuta osećanja nabijena snažnom energijom koja dopire u telo, u njegove najosetljivije organe - vegetativni i endokrini sistem. Kako navodi prof. dr Vladeta Jerotić, bolesti nastaju pod uticajem psihičkih sila čiji je konflikti odvijaju na dugačkoj liniji: svesno-predsvesno-nesvesno.
U ovom vrzinom kolu uznemirene psihe i telesnih reakcija prepoznaju se tri, ravnopravne po brojnosti grupe bolesnih stanja.

U prvoj su grupi bolesnici koji nisu ni psihički, ni fizički bolesni, pa svojim neodređenim i nejasno definisanim tegobama spadaju u pacijente koje lekari nazivaju "funkcionalno bolesnim". Njihove uobičajene smetnje su glavobolja, bolovi u stomaku, zatvor ili proliv, ili kolebanje krvog pritiska.

U drugoj grupi su bolesnici sa organskim smetnjama čiji simptomi veoma zavise od emocionalnih činilaca. Tipični primeri su pacijenti sa čirom na želudcu, obolelom štitastom žlezdom, dijabetesom tip 2, reumatizmom i raznim crevnim hroničnim oboljenjima.

U trećoj su grupi oni čije su bolesti tesno povezane sa vegetativnim nervnim sistemom. Reč je o astmi, migreni, primarnoj hipertenziji... U nastanku ovih bolesti psihički činioci imaju najveći udeo.

Da li će neka funkcionalna smetnja prerasti u bolest zavisi, kako navodi prof. dr Vladeta Jerotić, od brojnih okolnosti, pri čemu su dve najznačajnije. S jedne strane, to je dužina trajanja psihičke konfliktne situacije, a sa druge - opšta struktura i otpornost ličnosti, kao i posebno stanje osobe u trenutku kada su unutrašnji, češće nesvesni nego svesni, sukobi počeli da se manifestuju. Drugim rečima, ako prepoznamo konflikt, problem koji nas tišti i remeti psihičku ravnotežu i ako počnemo konstruktivno da ga rešavamo - manje su šanse da ćemo se razboleti. Ako, pak, problem potisnemo i još dublje ga zatrpamo u polje nesvesnog, energija nezadovoljstva i dalje postoji i pre ili kasnije izrodiće se u ozbiljne zdravstvene probleme. Zbog toga je, po mišljenju profesora Jerotića, manje bitno pitanje primarnog uticaja duše na telo, ili tela na dušu. Bitnije je odgonetnuti šta telo hoće da nam kaže kada je bolesno.

Vilhelm Rajh, recimo, tumačeći svoju teoriju staze libida smatra i da je karcionom psihogenerička bolest, bolje reći posledica blokade seksualne energije i njenog preusmeravanja na ćelije u nekom delu organizma koje tako dobijaju impulse za nesvrsishodno i nekontrolisano umnožavanje.

Intrigantna je i hipoteza da svaki organ našeg tela reaguje na tačno određen psihički nadražaj, pa se tako uspostavlja neka vrsta simbola organa koji odgovara određenoj emociji. Primera radi, strah je simbolizovan preko srca i pluća (kada smo uplašeni srce počinje jače i brže da kuca, a dah postaje plići), žalost preko jetre, bes i ljutnja preko žučne bešike, tvrdičluk preko creva, gramzivost preko želuca...

Kao u ogledalu, drugo lice psihosomatskih smetnji i oboljenja su somatopsihički poremećaji - psihičke manifestacije telesnih oboljenja. Pubertetske akne ili hronične dermatoze, na primer, izazivaju psihičke reakcije kao što su razdražljivost, nervoza ili čak depresija. Naša psiha negativnim osećanjima reaguje i na sva druga somatska oboljenja koja nisu psihogeno uslovljena.


Kako rasplesti ovo klupko emocija i bolesti? Savet prof. dr Vladete Jerotića naveden u knjizi "Čovek i njegov identitet" je:

- Telo ne sme da zagospodari nama do te mere da nam svojim reagovanjima, kao posledici nerešenih konflikata, ometa sposobnost življenja, rada i voljenja. Istovremeno, ne smemo siliti naše telo podižući nerazrušive brane između njega i psihe, jer će cena za takve brane biti gubitak onog najintegralnijeg dela čoveka, celine njegovog duševnog života. Pomozimo telu da može harmonično da funkcioniše, da bi nam to isto telo moglo da pomogne kada nam je najteže i kada nam ne ostaje nikakav drugi, zdraviji odgovor. Stari Rimljani imali su poslovicu: u zdravom telu zdrav duh. Obratno je - sa zdravim duhom zdravo je i telo.

Stres razara zdravlje

Najnovija psihoneuroimunološka ispitivanja ukazuju na važnu ulogu stresa, odnosno stresora (izazivača stresnih reakcija) u razvijanju infektivnih bolesti i u procesu zaceljivanja rana. U toku stresa se, naime, pojačano luče endogeni opijati kao što je beta-endorfin koji utiče na slabljenje čitavog imunološkog sitema.
Nedvosmisleno je potvrđeno da stres svojim dejstvom preko neuroendokrinog i imunog sistema može da dovede do ozbiljnog narušavanja zdravlja, počev od kardiovaskularnih bolesti do opšte slabosti i funkcionalnog iscrpljivanja organizma. To se dešava zbog delovanja proinflamatornih citokinima, a njihova produkcija je pod direktnim uticajem negativnih emocija i stresnih iskustava.

Fiziološke reakcije na stres su specifične, jedinstvene za svaku osobu. Zavise od vrste stresora, značaja koji mu osoba pridaje i naučenih načina odbrane od stresa. Naučno je potvrđeno da se u sučeljavanju sa stresorom nad kojim se ne može uspostaviti kontrola, u organizmu u većoj meri aktivira lučenje endogenih opijata nego u slučajevima kada je izazivač stresa moguće kontrolisati. Brojna savremena istraživanja dokazala su i uticaj faktora životnog stila i psihosocijalnih faktora na pojavu i dalji tok bolesti.
Ohrabrujuća je činjenica da su istraživanja u okviru psihosomatske medicine doprinela razvoju drugih, sa ovom oblašću povezanih disciplina kao što su psihoneuroendokrinologija, psihoimunologija, bihejvioralna medicina, zdravstvena psihologija i istraživanja kvaliteta života. Time je stvoren okvir za pravilno dijagnostikovanje i procedure lečenja u domenu kliničke medicine koji definiše i novi način dijaloga duše i tela, u kojem značajno mesto zauzima i alterantivna medicina.
http://www.politika.rs/viva/206/tekst_3.html

[Jellena]

Kako prepoznati jeste li preosjetljivi

- lako vas je uzrujati ili rastužiti
- već i blaga naznaka moguće nevolje izaziva vam strah
- izdaleka uočavate moguće probleme i opasnosti
- ne trpite neizvjesnost i iščekivanje
- često ste zabrinuti, neraspoloženi i bezvoljni
- lako se i brzo fizički i psihički umarate
- slamate se pod stresom i pritiskom
- žudite za zrncem tuđe pažnje, podrške i pohvale
- ne volite biti u središtu zanimanja veće grupe ljudi
- jako vas boli kad vas drugi odbijaju ili zanemaruju
- loše podnosite velike gužve, bučna i jarko osvijetljena mjesta
- često se osjećate napušteno i izolirano
- ponekad se od umora povlačite u samoću da se napunite energijom i zaliječite
- dobro opažate nijanse tuđih emocija i raspoloženja
- tuđe emocije imaju velikog utjecaja na vas
- užasavaju vas nasilje i prijetnje

http://www.nacional.hr/clanak/58249/terapija-za-pojacano-osjetljive-kako-si-hipersenzitivac-moze-pomoci

[Jellena]

Култура толерисања

„Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо”

Живимо у времену када је толерантност не само висока друштвена вредност, већ и начин живљења и преживљавања. Толерантност је постала императив политичке коректности. Повремено смо сведоци парадокса да борци против нетолеранције постају веома нетолерантни према онима који, по њиховом мишљењу, немају право да буду нетолерантни.

Али шта је то толерантност? Каква је то врста међуљудског односа? Да ли је то нека врста љубави?

Многи сматрају да је толерисање неке појаве исто што и њено прихватање или поштовање. И када неко покушава некога да натера да прихвати нешто што му је неприхватљиво, да му се свиђа оно што му се не свиђа, да поштује оно што презире, тада наступа проблем. Захтев за овако схваћену толерантност само подгрева постојећу нетолерантност.

Боље је да користимо нашу реч за толерантност: трпељивост. А ова реч јако добро открива шта јесте суштина толерантности, управо зато што је у њеном корену глагол трпети. Према томе, толерантни смо онда када некога или нешто можемо да трпимо, да истрпимо. И у латинском је слично јер је етимологија речи толеранција повезана са речју подношење.

А када трпимо? Онда када нешто или неко угрожава неке наше вредности, када нам се нешто не свиђа, када нас узнемирава, иритира, када нам је непријатно.

Супротност је нетолеранција, нетрпељивост. Тим речима описујемо особу којој је веома непријатно тако да почиње да се понаша агресивно, насилно, деструктивно. И управо преко ове супротности можемо схватити право значење трпељивости. Трпељиви смо онда када нам се нешто не свиђа, али када због тога нисмо агресивни. Толерантност је ненасиље.

Дакле, толерантност није ни прихватање, ни поштовање нечега. Управо обрнуто. Она је облик људског понашања према ономе што дата особа не прихвата и што јој се не свиђа. Као што неко има право да му се нешто свиђа, тако неко други има право да му се то исто не свиђа. Проблем настаје онда када први покушавају да увере друге, или да други увере прве. Када су њихови ставови непомирљиви, једино решење које омогућује да остају у комуникацији, у истом простору јесте да толеришу једно другога.

Иако је трпељивост важна у блиским односима, односима љубави, она ипак много више припада јавном простору и јавној комуникацији. Више него љубави, она припада љубазности. А љубазност је када се понашамо као да волимо, иако можда не волимо. Да бисмо били културни, морамо се самоконтролисати, владати собом. Нема културе без толерантности.

А када људи схвате да нису дужни ни да прихвате ни да цене оно што је супротно њиховим вредностима, већ само да не показују агресивност, проценат толерантних се драстично повећа.

Зоран Миливојевић
[објављено: 18/09/2009]
izvor: Politika

[Jellena]

Dečija ljubomora

Ljubomora je složena i kompleksna emocija za koju se podjednako interesuju i naučnici (filozofi, psihijatri i psiholozi) i laici. Interesovanje laika za ljubomoru je, po svoj prilici, veće nego za bilo koju drugu emociju. Za nju interesuju i roditelji i to prvenstveno za onaj njen vid vezan za rivalstvo braće i sestara oko ljubavi majke i roditelja uopšte. Oni se interesuju da razumeju i objasne ponašanje svoje dece, kao i da dobiju odgovor na pitanje: šta je od toga normalno, a šta odstupa od normalnog.
   

Kod dece se ljubomora ispoljava na sličan način kao i kod odraslih, samo je objekt ljubomore druge prirode.

I kod dece, ljubomora, koja predstavlja poljuljanu sigurnost u ljubav odraslih, izaziva niz emocija, od kojih je najčešće gnev i strah, iako je teško oceniti šta zapravo malo dete više oseća.

Kada je reč o ljubomori dece, može se postaviti niz pitanja kao što su:

- Na kom uzrastu se prvi put može javiti ljubomora kod dece?
- Šta su preduslovi za javljanje?
- Da li su intelignetnija deca manje ljubomorna?
- U kakvom su odnosu pol deteta i druge karakteristike dece i ljubomora?
- Kako preduprediti ljubomoru?
- Kako se otklanja ljubomora?

U daljem tekstu ćemo pokušati da u sklopu psiholoških saznanja odgovorimo na ova pitanja i zadovoljimo znatiželju korisnika ovih redova.

Da bi dete moglo da doživi ljubomoru, mora dostići izvestan stupanj zrelosti - odnosno socijalne percepcije, pre svega. Ono što se za sada pouzdano zna jeste da se na uzrastu od 18 meseci javljaju jasni znaci ljubomore. Drugo je i veliko pitanje kako dete razume odnose između sebe i drugih rival-osoba, ali iskustva govore da se ljubomora javlja redovno na ovom uzrastu kada se u porodici rodi drugo dete.

Prava ljubomora se javlja u ranom detinjstvu i u predškolskom periodu kada mnoga deca dolaze u situaciju da dele ljubav roditelja sa mlađim bratom ili sestrom. Novorođeni brat ili sestra angažuju mnogo roditeljskog vremena i pažnje i starije dete koje je bilo isključivi objekt ljubavi i pažnje roditelja sada oseća razliku u ponašanju roditelja. To se najčešće dešava u periodu od 18 meseci do četiri godine, jer se pre toga i samo zbog prirode potreba nalazi u/ili blizu centra pažnje ili nije u stanju da zapaža razliku u ponašanju roditelja, a posle četvrte godine je već postiglo izvesnu nezavisnost (boravak u jaslicama, obdaništu i dr.) pa čak i da pomaže oko mlađeg što mu donosi određeno priznanje i na taj način lakše "preboli" osećanje nesigurnosti ili odbacivanja. Što se tiče odnosa inteligencije i ljubomore primećeno je da je manje inteligentno dete po pravilu ljubomornije.

Iskustvo takođe govori da u kombinaciji muško-žensko dete, žensko je češće ljubomorno.

Takođe se može konstatovati da je manje ljubomore u porodicama sa više dece, nego sa dvoje dece.

Iako roditeljima dobro poznata situacija, ipak ćemo podsetiti da je najčešća reakcija ljubomornog deteta u obliku gneva i agresije. Gnev i agresija su obično usmereni na novorođeno dete, a nekad i na majku. Taj gnev prema majci ima značenje prekora. Sem otvorene agresije, mogu se javiti i tipične reakcije na frustraciju /osujećenje/ kao što su potiskivanje i regresija /vraćanje na navike i ponašanja koji su karakteristični za mlađi uzrast/.

Što je dete starije njegovo izražavanje ljubomore je sve raznovrsnije, pa je naprosto teško pobrojati sve oblike ispoljavanja.

Ljubomora uglavnom nije poželjna emocija, pa je logično pitanje: šta treba raditi da do nje ne dođe, ili kad do nje dođe, kako je ublažiti?

Roditelji obično obaveste dete da će se roditi brat ili sestra, da se ništa neće promeniti, da će mu biti lepo jer će imati sa kim da se igra, da će i njega dalje voleti kao pre i sl. To je svakako dobro, ali ponekad su te informacije izgleda od male pomoći.

Da bi se ublažila ili izbegla ljubomora potrebno je da:
1. U porodici postoje dobri, zdravi, topli međuljudski odnosi,
2. Roditelji, a pogotovu majka svakoga dana izvesno vreme posveti isključivo starijem detetu,
3. Izbegavati poređenje /naročito u korist mlađeg deteta/ mlađeg i starijeg deteta,
4. Veće angažovanje oca u uspostavljanju prisnijeg kontakta sa starijim detetom /posebno u periodu kada je majka više "zauzeta" oko mlađeg/,
5. Uključivanje bake i deka, pogotovu u kriznim situacijama kada je majka zbog bolesti i lečenja više u kontaktu sa mlađim detetom,
6. Uključivanje /angažovanje/ starijeg deteta u obavljanje nekih radnji /kupanje, presvlačenje, hranjenje…/ oko mlađeg deteta što donosi priznanje njegove nezavisnosti i statusa odraslog,
7. Uključivanje u jaslice /po mogućstvu/ i druge oblike organizovanog rada sa decom kako bi se starije dete manje osećalo otuđenim iz centra događanja dolaskom prinove i na kraju ako ovi ili drugi postupci ne umanjuju intenzitet ljubomore.
8. Obavezno, blagovremeno konsultovati odgovarajuća stručna lica /dečje psihijatre, psihologe/.

Jovan Stanucanović,psiholog
   
http://www.bebinsvet.net/tekstovi/misljenja_strucnjaka/strane/misljenje_decija-ljubomora.html

[Jellena]

Тешко детињство – краћи живот

Трауме у детињству знатан проблем за здравље у зрелим годинама

Непријатности у току одрастања боје живот тамним бојама и утичу на дужину века

Непријатни догађаји у детињству, као што су физичко и ментално насиље, могу скратити живот. Најновије америчко испитивање којим је обухваћено чак 17.000 људи показало је да особе које су пре 18. године доживеле шест или више стресних ситуација имају двоструко већи ризик од прераног умирања него оне које су одрастале у мирнијим условима.

Епидемиолог Дејвид Браун, вођа студије, нада се да ће ови резултати допринети схватању да су трауме у детињству знатан проблем за здравство.

– Важно је да разумемо да непријатности у току одрастања лако могу касније „обојити” нечији живот, па чак и утицати на животни век – рекао је Браун.

Он и његове колеге користили су упитнике које су учесници студије попунили у периоду између 1995. и 1997. године, а здравствено стање учесника пратили су од 2006. до данас. Испитаницима су, између осталог, постављена питања да ли су и, ако јесу, које су непријатне догађаје доживели у детињству, укључујући и психичко и физичко насиље, присуствовање насиљу у породици, одрастање уз родитеље зависне од алкохола или неке друге супстанце, одрастање уз разведене или растављене родитеље...

Резултати су показали да је две трећине од 17.000 испитаника доживело барем једну од поменутих непријатности, а они који су тако нешто доживели шест или више пута у просеку су умирали у 60. години. Испитаници без стресних догађаја у детињству у просеку су живели до 79. године.

Истраживачи су повезали ове резултате са онима из претходних истраживања у којима је установљено да стрес у детињству повећава ризичне факторе од срчаног удара, шлога, депресије, пушења и злоупотребе алкохола.

– Не можемо да тврдимо да стрес у детињству доводи до преране смрти, јер је неодговорно то закључити на основу само једног истраживања, без обзира на његову обимност и свеобухватност – упозорио је Браун и додао: – Ипак, јасно је да непријатни догађаји у току одрастања неповољно утичу на опште здравствено стање, па и на повећање опасности од одређених болести. Зато смемо да наговестимо и упозоримо како велики број непријатности у детињству може да доведе до преране смрти.

Основни закључак студије доктора Брауна и његовог тима (која ће у новембру бити објављена у „Америчком журналу превентивне медицине”) јесте да изложеност деце великом стресу лоше утиче на њихов психички развој и касније доводи до здравствених проблема.
izvor: Politika

[kameleon]

eh psihologija...ma nije mi to jaca strana ,stalno pogresne procjene